Od BIA se traže delovi dosijea Aleksandra Tijanića

Jedan od optuženih za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije predlagao je da se u istrazi izvrši uvid u snimljene razgovore Aleksandra Tijanića, koji je nekadašnja Državna bezbednost napravila u aprilu 1999, a koji bi još trebalo da se nalaze u Bezbednosno-informativnoj agenciji. Ovo proizilazi iz odgovora odbrane na optužnicu za Ćuruvijino ubistvo, u koji je Danas imao uvid.

Kao što je poznato, Specijalni sud je 24. jula vratio optužnicu za Ćuruviju Tužilaštvu za organizovani kriminal na dopunu istrage, nakon razmatranja odgovora advokata četvorice optuženih nekadašnjih funkcionera DB.

U obimnom dokumentu, Zora Dobričanin Nikodinović, advokatica Milana Radonjića i Ratka Romića, osporava dokaze na kojima se zasniva optužnica, ali i samu proceduru podizanja i objavljivanja.

Rokovi i procedura

Prema njenim navodima, optužnica je podignuta pre završetka istrage. Naime, Radonjić je 3. juna „predložio da se u toku istrage preduzme i dokazna radnja uvida u snimljene razgovore BIA prema Aleksandru Tijaniću iz aprila 1999. godine, ili u transkripte snimljenih razgovora koji bi trebali da se nalaze u njegovom dosijeu i čitanja istih, jer mu je poznato da su takvi podaci postojali i da bi morali i sada da postoje, a uostalom i čitav ovaj istražni postupak se dobrim delom temelji na merama nadzora i snimanja komunikacija koje su obavljane putem telefona i drugih tehničkih sredstava“.

Odluku Tužilaštva da ovo odbije, jer „pribavljanje snimljenih razgovora BIA prema Aleksandru Tijaniću iz aprila 1999. ne bi doprinelo boljem razjašnjenju ove krivično-pravne stvari“, Nikodinovićeva tvrdi da je dobila mejlom 6. juna. Istog dana je stigla i Naredba o završetku istrage, mada postoji rok od osam dana da se Radonjić obrati sudiji Specijalnog suda koji treba da odluči o uvidu u Tijanićeve razgovore. „Okrivljeni smatra da bi se preslušavanjem ovih razgovora ili čitanjem transkripata mogli prikupiti podaci od značaja za odbranu“, tvrdi Nikodinovićeva.

Ona posebno insistira i na datumima – navodi da je u medijima objavljeno da je optužnica podignuta 6. juna, da je datum na njoj dostavljenom primerku 9. jun. Ali, optužnica datirana na 6. jun je poslužila kao osnov za produženje pritvora Radonjiću i Romiću, što se vidi iz datuma na sudskom rešenju. Kao što je poznato Radonjić i Romić su u pritvoru od 14. januara, a zakonski rok za podizanje optužnice je šest meseci od pokretanja istrage.

Izjave svedoka

Nikodinovićeva detaljno analizira i upoređuje izjave svedoka datim u sadašnjim i ranijim istragama – 2001. po dolasku novog rukovodstva Resora državne bezbednosti, 2003. tokom akcije Sablja, kao i 2007. tokom ponovljene istrage. Takođe se poziva i na rezultate poligrafskog ispitivanja – svi pripadnici DB koji su učestvovali u praćenju Ćuruvije na dan ubistva 11. aprila 1999. bili su ispitani tokom 2002.

Navodi i da joj nije poznat kriterijum po kome su u sadašnjoj istrazi neki pozivani, a neki ne, i posebno se poziva na delove njihovih iskaza da je rad RDB u ratnim uslovima bio drugačiji. Osvrće se i na ono što je javnosti najviše poznato u ovom slučaju – izveštaj o tajnom praćenju Slavka Ćuruvije neposredno pre ubistva, gde je on kao „objekat“ vođen pod šifrom „Ćuran“, koji je objavljen ubrzo posle pada s vlasti Slobodana Miloševića.

– Izveštaj BIA broj 02-6854 od 10. 04. 2012, u kojem se navodi da u dosijeu Slavka Ćuruvije postoje primerci izveštaja o TP (tajnom praćenju, prim J.L.) prema Slavku Ćuruviji na dan 11. 04. 1999, ali da nijedan nije original. S obzirom na navedeno, jasno je da se danas raspolaže samo fotokopijom izveštaja o primeni mere TP prema Slavku Ćuruviji, a da pri tom ne možemo utvrditi da li su podaci koji se nalaze na ovoj fotokopiji izveštaja o TP objekta „Ćuran“ verodostojni i potpuni i da li odgovaraju stvarnim dešavanjima na terenu i vremenima koja su uneta u ovaj izveštaj, navodi se u pobijanju optužnice.

Podaci mobilnih operatera

Veliki deo argumenata posvećen je pobijanju zakonitosti o tome da su mobilni telefoni optuženih locirani u blizini mesta zločina, odnosno privremenih prostorija Beogradskog centra RDB. Nikodinovićeva ističe da je reč o materijalu koji je nezakonito „uskladištio Telekom“, ali i da je nemoguće utvrdili da li je to zaista Telekom ili je reč o serverima BIA. Navodi da je znakovito to što su uskladišteni posle svih rokova u kojima po zakonu mobilni operateri moraju da čuvaju podatke.

– Ono što je najsimptomatičnije to je da, na primer, samo za Stevana Nikčevića ne postoji evidentirana nijedna telefonska komunikacije putem mobilnog telefona za 11. 04. 1999. godine, a pritom ima veoma frekventnu komunikaciju u ostale dane. Neverovatno je da baš nikom nije čestitao Uskrs, niti iko njemu, niti da je bilo sa kim razgovarao tog dana, makar nakon što je iz medija čuo da je Ćuruvija ubijen – Ćuruvija, za kog je poslednji nalog za TKTR (tajnu kontrolu telefonskih razgovora) potpisao samo pet dana ranije, ističe se u dokumentu.

Kada je reč o pominjanju bivšeg direktora RTS Aleksandra Tijanića, koji je preminuo u oktobru prošle godine, poznato je da su on i Ćuruvija blisko sarađivali u proleće 1999. kao i da su u Ćuruvijinom nedeljniku „Evropljanin“ zajedno objavili pismo Slobodanu Miloševiću. Nakon Ćuruvijinog ubistva Tijanić je privremeno napustio Beograd i jedno vreme proveo u Banjaluci. A Stevan Nikčević je u vreme Ćuruvijinog ubistva bio zamenik Radonjića na čelu Beogradskog centra RDB. Nakon petooktobarskog prevrata bio je koministar policije u prelaznoj Vladi Srbije, a potom i na drugim državnim funkcijama. Saslušan je u martu ove godine.

Veštačenja

Zahteva se i da optužnica sadrži precizan izveštaj forenzičkog veštačenja, jer nema tačnog opisa kako je tačno Ćuruvija usmrćen rafalom iz „škorpiona“ – pravac kanala, lokacija i karakter povreda, broj ustrelina i prostrelina, u kom je položaju bio, koji ga je projektil usmrtio… Veštačenje se traži i za povredu na glavi koju je tom prilikom zadobila Branka Prpa, jer ona nije sigurna da je udarena drškom pištolja, pošto svedoči samo da ju je „udarilo nešto“.

Motivi i kontakti

Optužnica tereti bivše pripadnike DB Radomira Markovića, Milana Radonjića, Ratka Romića i Miroslava Kuraka, koji je nedostupan pravosuđu Srbije, da su po prethodnom planu i dogovoru izvršili teško ubistvo po nalogu NN lica iz najviših struktura vlasti, u cilju očuvanja političke vlasti i moći. Navodi se i da je Ćuruvija imao mogućnost da utiče na javno mnjenje i deluje na tadašnju opoziciju. Međutim, odbrana ukazuje da je Ćuruvija najtešnje kontakte imao sa partijama na vlasti – predsednicom JUL-a i Miloševićevom suprugom Mirjanom Marković, ali i Vukom Draškovićem, vođom SPO, koji je u to vreme bio „važan koalicioni faktor“ i potpredsednik tadašnje Savezne vlade.