Olja Bećković: Gore nego pod Miloševićem

Način na koji je „Utisak nedelje“ skinut sa televizije B92 je ciničan, a sve se preduzima sa ciljem prikrivanja stvarnih aktera koji stoje iza ukidanja ove emisije, kaže u intervjuu za Radio Slobodna Evropa Olja Bećković. Ona je autorka kultnog „Utiska nedelje“ koji se emituje više od 20 godina, od čega poslednjih 12 na beogradskoj TV B92. U znak podrške Olji Bećković u nedelju je održan i „tihi protest“ ispred sedišta ove televizije u Novom Beograda. Bećković je uverena da iza ukidanja emisije stoji premijer Aleksandar Vučić i bez ustezanja konstatuje da je medijska slika danas u Sbiji gora nego devedesetih pod Miloševićem:

„Mislim da je to ono što vređa i ponižava ljude. Da smo se 2014. godine vratili četrnaest ili dvadeset godina nazad, da je način da se nešto menja ponovo ulica. Mislim da je svima toga dosta i da se svi u tom smislu osećaju uvređeno. Svi su se nekako nadali da će doći vremena kada ćemo se za svoja elementarna prava boriti na neki drugi način“.

Da smo se 2014. godine vratili četrnaest ili dvadeset godina nazad, da je način da se nešto menja ponovo ulica. Mislim da je svima toga dosta i da se svi u tom smislu osećaju uvređeno.

Da li ste razočarani ili se, s obzirom na sve što se događalo poslednjih meseci, ukidanje „Utiska nedelje“ moglo i očekivati?

Ja ovo već očekujem godinu ili dve. Zato što kada vidim kako izgledaju mediji, sve mi to govori da je „Utisak“ jedan incident i potpuno mi je bilo jasno da ovaj čovek to ne može da trpi, da su mu nervi sve slabiji i slabiji. Da će doći jedan dan kada će reći ’ja ovo više ne mogu da gledam’ i evo taj dan je došao.

To zvuči kao blag opis s obzirom da govorimo o čoveku koji je bio ministar informisanja u vreme najteže cenzure i pritisaka na medije. Kako onda u tom svetlu očekujte da će se stvari dalje razvijati?

Hajde da zajedno gledamo kako će se razvijati.

Mislite li da će se pritisak na medije pojačavati?

Mislim da više ne znam gde ima još da se pojača. Možda je to i dobro, da je stvar stigla dotle da se svi probudimo. I da bi to mogla da bude dobra vest. Da se ljudi probude, pa videli ste sinoć saopštenje sa kojim je izašao „Insajder“. Prosto deluje kao da će ljudi da kažu, „ovo ne možemo da dopustimo“.

Jako malo je ostalo prostora koji se određuje kao prostor slobodnih medija. Na kom to terenu je danas u Srbiji moguće realizovati protest protiv bilo koje vrste pritiska na medije?

Milošević je imao mozga, znao je da nešto mora da dozvoli. Pa se onda odlučivao da dozvoli „Studio B“, pa je dozvoljavao razne štampane medije, na primer „Naša borba“. On je znao da mora makar da stvara tu iluziju da postoji i neko mesto na kome se slobodno govori.

To je ono što je zastrašujuće. Vi kada pogledate i taj protest koji se dogodio u nedelju, ko je za taj protest znao osim ljudi koji su na društvenim mrežama. Dakle, postoji jedan ogroman broj ljudi koji nisu na društvenim mrežama i koji samim tim nemaju pojma šta se događa. Pa sada, ako stvarno nešto hoćete da kažete, vi ne znate gde se to odigrava. Evo, imate još, možete da odete na Radio televiziju Vojvodine kod Danice Vučinić gde ću ja da odem. I to bi bilo to.

Da li je medijska slika danas u Srbiji gora nego devedesetih?

Ja mislim da je gora. To je ono o čemu govorimo. Milošević je imao mozga, znao je da nešto mora da dozvoli. Pa se onda odlučivao da dozvoli „Studio B“, pa je dozvoljavao razne štampane medije, na primer „Naša borba“. On je znao da mora makar da stvara tu iluziju da postoji i neko mesto na kome se slobodno govori.

To je zanimljivo i zato što pritisci na vas u devedesetim nisu dolazili derketno iz Miloševićevog kruga. Sa „Studija B“ ste otišli kada su njime upravljale snage Vuka Draškovića, sada se prekida emitovanje „Utiska nedelje“ kada je na vlasti opcija Aleksandra Vučića, ni jednog trenutka niste doživeli tu vrstu pritiska iz Miloševićevog kruga.

Nismo. Mi smo otišli sa „Studija B“, onda smo se šetali, da bi smo se ’98. godine vratili kao pobednici, profiteri demokratije i slobode, međutim to je sve trajalo šest meseci…

Tada je bilo jasno odakle dolazi pritisak. Sada ga je vrlo teško definisati, ako gledamo šta se sa vašom emisijom dogodilo na B92. Vi ste u relaciji sa vlasnicima televizije i to ne izgleda kao direktan spor sa politikom.

Tu su oni u prednosti, zato što je cela stvar postala do te mere cinična i maskirana. Sada svako ko hoće da se pravi blesav će da govori o tome da ovde postoji privatno vlasništvo i da vlasnik donosi svoje odluke. Naravno, svima je jasno da je problem u tome što je došlo dotle da vi nemate ni jednog vlasnika koji nije dužan premijeru. Mi smo svi svesni kako su dobijale frekvencije, ko je mogao da ih dobije i ko nije i zašto nije dobio frekvenciju. Tako da kada i znate da je letos donet novi Zakon i da po tom Zakonu vlasnik „B92“ i „Prve srpske televizije“ ima pravo da ima dve televizije onda vi znate da su tom čoveku ispunjeni svi snovi. Toga je naravno i on svestan i naravno najmanje što može da uradi za čoveka koji mu je pomogao da mu se snovi ostvare da mu ukine ono što ga nervira. Na primer mene.

Sa B92 ni jednog trenutka nisu odgovorili da je vaša emisija ukinuta, nego da ste odbili ponudu koja je pred vas izneta.

Tačno, samo što imamo problem sa terminima. Šta se zove ponuda, a šta se zove ucena? Ako moj ugovor važi do marta ja ne vidim ni jednog razloga zašto ja ne mogu da nastavim da radim, zašto mi oni to brane, dok ne potpišem da od novembra više neću, odnosno da ću da pređem na „Info“ kanal, koji ne postoji.

To sve liči na klasičan recept aktuelnih političkih i medijskih elita. Stvarni problem se prikrije tako što se u prvi plan baci pitanje koje postaje problem kojim se svi bave, a stvarni problem odlazi u drugi plan. Jeste li vi žrtva toga?

To je taj provincijski „House of cards“ gde oni smisle da ako se plasira priča da ja prelazim na „Pink“ da će nekoliko muva ubiti jednim udarcem. Prvo će time da pokažu da ne stoji Vučić iza toga, jer da Vučić stoji, kako bi onda mene mogao da zove Željko Mitrović. To je sve farsa za mene.

Pravo da vam kažem, ja se uopšte ne osećam kao žrtva. Naprotiv osećam se kao pobednik, u smislu hrabrosti da ne pristanem da budem deo te igre. Meni je ponuđeno da budem deo igre, da učestvujem u svom ukidanju, da učestvuje u toj farsi po kojoj ovo nije ukidanje i nije pritisak na medije, nego je jednostavno sama žena htela da ode u podrum. Zbog toga se osećam vrlo pobednički i ponosno.

Ali tu nije kraj. Očigleno je da vas iz različitih krugova pokušavaju uvući u ono što se naziva medijskim blatom u Srbiji.

Meni to stvarno deluje kao totalni provincijski „House of cards“. Ja sada zamišljam te jadnike i svi tačno znamo ko je to. To su oni koji stvarno misle da su jako vešti i koji pocenjuju ljude, građane Srbije. Oni stvarno misle, sad ćemo da zamažemo celu priču, pan ćemo svaki dan da objavljujemo nekakve besmislice, nekakve cifre koliko sam ja reketirala, šta sam tražila i tako dalje. Pri tome se pozivaju na izvore iz B92, a da pri tome B92 ni jednom ne nađe za shodno u protekle dve nedelje, da kaže „e ljudi, nije tačno“. Zar ne bi to bilo profesionalno ponašanje? Ako se svakodnevno po tabloidima razvlači „izvor B92“ koji priča gluposti o mojim ucenama, ciframa, ugovorima i tako dalje, zar ne bi to bilo važno za jednu kuću da zaštiti svoj ugled i da kaže „ne, to nije istina“. Tako da očigledno njima svima zajedno to odgovara. Ja se samo uzdam i stvarno verujem da nisu ljudi tako glupi kao što oni misle.

Kako se odbraniti od te vrste tabloidnih udara?

Ignorisati i ignorisati. Ja kad odem na Bajlonijevu pijacu tamo čujem sve i vidim šta su ljudi razumeli, a šta nisu. I onda mi je mnogo milo. Pretpostavljam da ta vrsta novinarstva misli da će upravo pijacu da okrene protiv mene. E, pa pošto pijaca protiv mene nije okrenuta onda sam ja dosta ravnodušna u odnosu na to šta oni rade.

Šta bi se moglo reći o epizodi koja se takođe provlači kroz medije, da ste pozvani na TV „Pink“?

Kako se odbraniti od te vrste tabloidnih udara? Ignorisati i ignorisati. Ja kad odem na Bajlonijevu pijacu tamo čujem sve i vidim šta su ljudi razumeli, a šta nisu. I onda mi je mnogo milo. Pretpostavljam da ta vrsta novinarstva misli da će upravo pijacu da okrene protiv mene. E, pa pošto pijaca protiv mene nije okrenuta onda sam ja dosta ravnodušna u odnosu na to šta oni rade.

To je taj provincijski „House of cards“ gde oni smisle da ako se plasira priča da ja prelazim na „Pink“ da će nekoliko muva ubiti jednim udarcem. Prvo će time da pokažu da ne stoji Vučić iza toga, jer da Vučić stoji, kako bi onda mene mogao da zove Željko Mitrović. To je sve farsa za mene. Onog trenutka kada sam videla da mi piše Željko Mitrović, bilo mi je potpuno jasno koja se igra igra. Nisam imala nikakav nesporazum. To doživljavam kao njihove jadne dosetke. Vidim ih kako govore „ne brini ništa, sad ćemo mi to da odradimo kao bombona, sad ćemo mi da stavimo naslovnu stranu, narod da ubedimo da se tu ne radi ni o čemu, nego da ona trguje sa nekim, ona se predstavlja da ima neko dostojanstvo, evo spremna je i na Pink“, i tako dalje.

Da li mislite da je slučajno što je „Utisak nedelje“ praktično skinut nakon emisije u kojoj je gost bio Vladimir Beba Popović?

Slušam te spekulacije, ali nije mi nešto uverljivo. Ne znam. Bilo bi logičnije da je skinut Vladimir Beba Popović sa njegovog savetničkog mesta, nego „Utisak“ zbog njega.

Da li je on kreator medijske slike u Srbiji danas?

Verujem da je jedan od aktivnih učesnika.

Ne samo intervju sa Popovićem, nego i ranije vaš razgovor sa Vučićem, nisu bili prijatni. Ovo bi se moglo shvatiti i kao poruka za sve one koji pokušavaju otvorenije da razgovaraju sa predstavnicima političke elite u Srbiji?

Meni se čini da sam ja poslednja koja tu poruku nije shvatila. Čini mi se da su tu poruku mnogi odavno shvatili. Čini mi se da su me ljudi, u tom smislu, poslednjih meseci tretirali kao da baš nisam pri sebi. Da su nekako svi znali da se to ne radi, da to ne sme da se radi i da to odavno niko ne radi. U tom smislu mislim da je to odavno već rešeno. Da je poruka poslednja stigla do mene, a da je na druge adrese već odavno stigla.

Šta znači to da niste shvatili? Poverovali ste da je premijer Vučić prošao neku vrstu unutrašnje tranzicije u odnosu na svoju tešku prošlost?

Ja uopšte ne znam ni šta taj čovek misli, niti šta radi. Ništa to ne razumem. Meni sve to deluje kao jedna predstava u kojoj je među svim tim maskama teško otkriti ko je on u stvari. Ja znam šta on hoće da izigrava, ali ne znam šta jeste.

Šta po vama hoće da izigrava?

Ovo što gledamo. Što više govori, što je neustrašiviji, to vam je jasno da je tog dana, što je više vikao kome je on šta rekao i ko njemu ne sme da se obrati i koliko njega baš briga, tad znamo da je tog dana potpisao više tih presuda i ucena.

Koliko vam znači to što su se na protestu podrške „Utisku nedelje“ pojavili i neki od opozicionih lidera?

Čini mi se da je to nešto od čega će svi sada pokušati da prave temu, ali ja ne razumem zbog čega neko kada je u stranci se više ne zove građanin. Nemam ništa protiv toga što su se oni pojavili i stvarno ne mislim da je to stranačko pitanje. Ja mislim da su se oni tamo pojavili kao građani kojima je stalo do slobode govora.

Kako generalno gledate na držanje predstavnika međunarodne zajednice? Više puta je uočen pritisak na medije, pritisak koji je po svemu sudeći dolazio iz krugova oko SNS. Uticaji na medijske sajtove, smenjivanje urednika. Do sada smo imali samo jednu reakciju iz OEBS-a.

Zaista mislim da se to njih ne tiče i da je zbog toga ovo što se ovde događa opasno, a sa druge strane i dobro. Onog časa kada shvatimo da nema ko da nas štiti i da to ne interesuje nikoga, onda ćemo morati sami nešto da učinimo. Ja stvarno mislim da su oni pred njega stavili mnogo važnije zadatke i da je jedino bitno to što on treba da obavi. U tom smislu su mu rekli „e, obavi ti nama ovo, a u međuvremenu radi šta god hoćeš“.

Ali zaista je teško prepoznati taj prostor gde se može vršiti uticaj. Mediji su danas većinom u privatnom vlasništvu, pa je jasno čije će interese braniti. Kako sagledati taj proces u kom bi se brani javni interes?

Ja to zamišljam ovako. Recimo, da zamislimo, kada bi cela ekipa ’Insajdera’ i svi novinari informativne redakcije B92, recimo da ih ima pedeset, i urednica i tako dalje, kada bi rekli – nećemo da radimo. Mene samo zanima da li bi taj vlasnik ravnodušno otpustio pedeset ljudi. Sad je samo problem što mi više ne možemo nigde da okupimo pedeset ljudi zato što su ljudi užasno uplašeni. A kada to uradi samo troje, onda to troje može da odleti. Ali, kada uradi trista, toliko ne može.

Vi to pozivate na štrajk?

Ne, taman posla. Ja samo govorim o tome, ako me pitate kako je to moguće, da pokažem da možemo sami. Mislim da jeste moguće, kada bi imali više snage i mogućnosti da budemo svi zajedno i da budemo hrabri. Ali ja razumem da to više niko nema, zato što vi imate navodno privatne vlasnike, a zapravo je jedan čovek vlasnik svih televizija. I vi znate da ako izgubite posao na ovoj televiziji, vi nemate na kojoj drugoj da ga nađete.

Utisak nedelje“ je na B92 emitovan dvanaest godina. Da li ste dobili signal od kolega da će vas neko tako podržati?

Mislim da je saopštenje „Insajdera“ dosta jasno.

Samo „Insajder“.

Nije to malo.

Svakako nije sa pozicije uticaja koji taj projekat ima u javnosti. Imate li plan, gde ćemo „Utisak nedelje“ u buduće gledati?

I dalje imam plan da sačekam neku narednu nedelju kada će vlasnik da se odluči da poštuje ugovor. Moj ugovor važi do marta. Prema tome, ja do marta čekam da radim na B92.

Zaštitu svojih prava u tom smislu bi mogli da tražite i na sudu.

Za sada smatram da sam pod ugovorom koji oni svake nedelje krše. E, sad ćemo da vidimo do kada će to da traje.