Poslednji čin drame, zavesa pada

Dok list „Dnevnik“, zaljubljen do ušiju u Aleksandra Vučića, očekuje da će ga spasiti „dobri ljudi“, u AD Dnevniku se odvija poslednji čin vlasničke drame sa neizvesnim ishodom

Dok se o sudbini nemoralnog brata ne zna još ništa i pored toplih nagoveštaja kako će ova, prva od petnaest godina proteći sa plusom na njegovom saldu zahvaljući neprirodnoj i klečećoj vezi s partijom na vlasti – AD Dnevnik odbrojava poslednje dane… Nemoralni brat, list „Dnevnik“, zaljubljen do ušiju u Aleksandra Vučića, pokazujući mu ljubav klanjanjem pred ogromnim fasadnim slikama, još se nekako drži u nadi da su „dobri ljudi“ – Rodić iz Kurira i Bogićević (možda iz zatvora, ili sa ogrlicom oko noge) zaista rešili da spiskaju više od tri miliona evra i plate Dnevnikove dugove nemačkom WAZ-u.

Poslednji čin vlasničke drame upravo počinje da se odvija u AD Dnevnik:. zaposleni će dobiti akcije ovog preduzeća da sa njima rade šta im je volja – da ih prodaju (i tu postoji kvaka, o njoj malo kasnije), čuvaju dok im ne poraste vrednost, što je ravno vrapcu na grani, eventualno se udruže i naprave novo preduzeće. U pravljenje novog preduzeća ni budale ne veruju ukoliko imaju minimum saznanja o neslozi zaposlenih, koju stalno potpiruje, a ko bi drugi, nego Treća Srbija, vlasnik velikog dara gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića i pod komandom njegovog pomoćnika Miroja Jovanovića, koji je, po sopstvenim rečima, na stalnoj telefonskoj vezi sa Vučićem.

Dakle, ovih dana počeće (o čemu obaveštava i plakat na vratima firme) upisivanje akcija AD Dnevnik, i to pravo imaće svi koji su nekada radili ili rade i danas u bilo kom delu ove nekada velike kuće sa preko hiljadu zaposlenih. Ali, ne baš svi već sigurno onaj manji deo penzionera, oteranih s posla i još uvek „zaposlenih“ koji nisu naseli na Dinkićeva obećanja od 1.000 eura, kojima je glasno promovisan reformski kurs ondašnje vlade. Mnogi, baš mnogi, polakomili su se za besplatnim akcijama NIS-a, Aerodroma Beograd, Telekoma… koje su im u najboljem slučaju donosile dividende od nekoliko stotina dinara godišnje. Vladi Srbije i filharmonikašu Tasovcu palo je na pamet da baš nije dobro da se narod toliko ogrebe o državu, pa je usvojena Vladina uredba da na državne akcije nema pravo niko ko se već jednom „ovajdio“ odarežljivost ove i prethodnih vlada.

Ako se setimo gužvi u poštama u vreme beleženja tih akcija, jasno je da za akcije AD Dnevnik neće moći da bude mnogo zainteresovanih. Odnosno, biće mnogo razočaranih kada saznaju da nemaju ni dinar od firme u kojoj su provodili radni vek. Vrednost akcija se ne zna dok se ne utvrdi tačan broj legitimno zainteresovanih. Zna se jedino da suma nije mala i da će se u akcijama naći knjigovodstvena vrednost preduzeća procenjena na oko 7,5 miliona eura koji će se deliti s brojem onih koji imaju pravo na akcije, maksimalno do 200 eura po godini rada.

Kako se došlo do ove sume: prvobitno procenjena vrednost zgrade, zastarelih i zarđalih mašina i uglavnom niskotiražnih izdanja (Neven i Mali neven,Poljoprivrednik, Dobro jutro…) bila je nešto veća od 10 miliona eura, ali je raznim knjigovodstvenim vratolomijama i procenama vrednost 10.000 kvadratnih metara poslovnog prostora u samom centru Novog Sada pala na nešto više od 7,4 miliona eura. Tako se već na prvom koraku videlo da neko namerava da za male pare postane veliki gazda. Ali, oba kruga privatizacije su propala bez ijednog ozbiljnog kandidata da uloži pare u bure bez dna i AD Dnevnik niko nije hteo ni za 3,4 miliona evra. Onda je rukovodstvo zaigralo na kartu empatije i nadljubazno zamolilo Vladu Srbije da se, mimo zakona, dozvoli i treći krug privatizacije. Ponovo neuspešno. Tako se ušlo u finalni deo drame i ispunjavanje obaveze da se državne akcije ustupe zaposlenima.

Ovde drama dostiže vrhunac, jer uz akcije idu i dugovi preduzeća. Dugo se mislilo da će jedan od najvećih poverilaca (Slavko Dragović kojem se za grafički materijal duguje oko 70 miliona dinara) pokrenuti stečaj na AD Dnevnik, ali sud je takav zahtev odbio sa labavim obrazloženjem da nisu plaćene sve sudske takse i ine obaveze preme država u ovom sporu. Te dugove moraće da vraćaju budući akcionari. I ne samo te: ima tu dugova za repromaterijal, transportne troškove čitavih 100 miliona dinara državi za neplaćene poreze i doprinose… U razvlačenje imovine uključila se i nekada sestrinska firmaPolitika (u vreme nemačke dominacije na medijskom tržištu Srbije) započinjući sudski proces za dug od 150 miliona dinara, za dug koji zapravo ne postoji. Naime, dok se list Dnevnik (preduzeće DVP) dve godine štampao u Politikinoj štampariji, nisu plaćani računi, pa je dug postao astronomski. Pošto DVP nema para ni za redovne plate zaposlenima (sada se deli neka letnja polovina prosečne plate od 30.000 dinara) „Politika“ je nekakvim kozačkim vratolomijama smislila da je tu, u stvari, dug AD Dnevnika (a ne DVP) i podnela tužbu. Da se niko jako ne iznenadi, sudski proces se odvija u – Beogradu.

Da se malim akcionarima nikako ne piše dobro, već samo velikim kreatorima prljave igre, potvrđuje i ona „kvaka“ s početka teksta. Vlasnici akcija moći će da ih prodaju kome hoće, čak i „trećim“ licima, ali su dužni da ih pod istim uslovima ponude svojim kolegama. Pravo preče kupovine im to nalaže, pa će biti zanimljivo videti da li su sadašnji rukovodioci nekada uzeli one Dinkićeve akcije. Skoro sigurno da nisu, a već izgladnelim novinarima i penzionerima biće dobra svaka suma koju im ponude.

Ima li izlaza? Ima, mada je budućim malim akcionarima već preko glave deoba eura, maraka, rubalja… samozvanih gazda. Ako bi se deo imovine prodao po realnoj ceni, vlasnici akcija mogli bi da postave rukovodstvo koje štiti njihove interese. A, ne samo svoje. Ako sve to ne uspe, ostaje puno vremena za kajanje što je dozvoljeno da Treća Srbija hara po njihovoj kući i ubedi ih da odbiju plan restrukturiranja preduzeća, koji je svojevremeno odobrila Agencija za privatizaciju, a Pokrajina obezbedila 150 miliona dinara.