Pritisci ne stanuju u zakonima

Stavljanje pitanja pritisaka na medije i medijskih sloboda visoko na agendu evrointegracija Srbije – od izjava nadležne evropske portparolke Maje Kocijančić i ambasadora Devenporta, preko poslanice u Evropskom parlametu Tanje Fajon i izvestioca za Srbiju Dejvida Mekalistera, do najnovijeg Vučićevog prijatelja, potpredsednika Evropske komisije Timermansa – u zvaničnom Beogradu se rutinski odbacuju tvrdnjom da je nedavno usvojen novi set medijskih zakona koji je u skladu sa EU regulativom.

Što je potpuno tačno. I potpuno nebitno za medijske slobode.

Pritisci na medije ne stanuju u zakonima. Oni su u svakodnevici. I prisutniji su nego ikad od uvođenja višepartizma – čak i u Miloševićevo vreme postojao je čitav paralelni medijski sistem, sa svojim agencijama, štampom, radio i TV programima. Ozbiljne kritike premijera Vučića sada baš ni na jednom vladi bitnom mediju nema – na opskunim marginama, poput u međuvremenu zabranjivanog magazina Tabloid, koji je oduvek bio mesto najprljavijih i najpoganijih uvreda i ucena javnih ličnosti ili u ponekom komentaru koji bi promakao administratoru kog sajta, nisu kritike nego besmislice, a pojedini relevantni mediji koji ponešto i kažu imaju, što rekoše u berlinskom Tagescajtungu, „smešno mali tiraž“.

Česta kritika same vlade, predsednika Nikolića i vladajuće stranke, čega ima po medijima, nije dokaz medijske slobode već napotiv – želje i interesa najmoćnijeg čoveka u zemlji da se samo on prikazuje kao bezgrešan, dok svi oko njega moraju da ga slušaju, strepeći od medijskog linča i moguće političke likvidacija koja može da usledi.

Postoji čitav niz vidova i načina pritisaka na medije koji su u svakodnevnoj upotrebi i mogu se svrstati u nekoliko kategorija. Istini za volju, mora se priznati da su sve te metode koristili „centri moći i uticaja“ i u vreme vlasti Demokratske stranke, od kojih su neke kao metode pritiska prvi i uveli, ali da su ih sadašnji drastično prevazišli i po kvantitetu i po kvalitetu.

Odsecanje od izvora informacija. Za prave profesionalce najbolniji način pritiska. Jednostavno, nadležni zabrane svojim službenicima da bilo šta, zvanično ili nezvanično, kažu mediju koji se ne povinuje zahtevima. Time medij em ostaje bez sadržaja, em bez kredibiliteta, jer je osuđen na jednostranost.

 Česta kritika same vlade, predsednika Nikolića i vladajuće stranke, čega ima po medijima, nije dokaz medijske slobode već napotiv – želje i interesa najmoćnijeg čoveka u zemlji da se samo on prikazuje kao bezgrešan

Stalni pritisci različitih inspekcija, policije i drugih istražnih organa: Medij koji se ne povinuje biva izložen stalnim istragama i proverama svih mogućih propisa, uredbi, zakona… Čak i ako je sve savršeno, to bitno otežava dnevni posao. Imajući u vidu slobodno tumačenje propisa kod mnogih državnih institucija, čak i onaj koji se trudi da radi u skladu sa svim uredbama, propisima i zakonima, može biti optužen za prekršaj, a u poslovnom-pravnom sistemu Srbije ima situacija kada je prekršaj neizbežan. Na sve to, propisi i kontrole se selektivno primenjuju, pa ono što važi za onog ko sluša ono što se ima slušati, ne važi za neposlušnog. Primer je kažnjavanje lista Danas po Zakonu o radu u iznosu oko 45 hiljada evra.

Tabloidno valjanje po blatu. Jednostavan metod pritiska – urednik koji ne sluša biva optužen za najrazličitije nepodopštine u medijima pod kontrolom – od alkoholizma i kurvarluka, do korupcije, kriminala i izdajstva. Često se koristi i u međusobnim obračunima tabloidnih medija – ne samo štampe, poput nekoliko ratova Kurira i Informera, Informera protiv Blica i Aloa, nego i drugih, od kojih je prednjači Pink koji je u stanju danima da čita sopstvena saopštenja protiv nekog drugog medija. Poseban problem je što se tako izazvan skandal često „prelije“ i u ozbiljnije medije, pa je ugled ukaljanog ugrožen i u respektabilnim krugovima.
Finansijski pritisci. Ovaj metod se koristi od kada je i sveta i veka, i to ne samo iz vladajućih struktura, nego i od ekonomskih centara moći. Čuveno – plaćam reklamu i očekujem pozitivan tekst, ili čak direktno plaćam pozitivan tekst, toliko se odomaćilo da se o tome otvoreno govori i piše i u samim medijima i u krugovima marketinških i PR agencija. Politički pritisak sprovodi se upravo preko agencija – BIRN je svojevremeno objavio tekst u kome se dokazuje da je ogroman deo tržišta preuzela agencija bliska premijeru Vučiću od dve agencije koje su u Tadićevo vreme držali visoki funkcioneri Demokratske stranke. Javna preduzeća, budući pod političkom kontrolom, takođe politički mogu da biraju medije u kojima će se oglašavati, kao i razna ministarstva, agencije i državne institucije koje mogu, a ne moraju, ne samo oglas, nego i neki projekat koji se finansira iz budžeta ili donacija, usmeriti mediju po želji. U principu, nepodobni te pare ne vide.

Pritisci se mogu svrstati u sledeće kategorije – odsecanje od izvora informacija, pritisci različitih inspekcija, policije i drugih istražnih organa, tabloidno valjanje po blatu, finansijski pritisci, pritisci na strane vlasnike i, na kraju, ucene

Pritisci na strane vlasnike. Ni strani vlasnici nisu imuni na pritiske – dobar primer je odluka B92 da ukine Olju Bećković u zamenu za promenu zakona kojom se omogućava da jedan vlasnik ima dve televizije, što je ranije bilo nemoguće. Dodatan potencijal za kontrolu je što je vlasnik B92 i Prve i pre toga bio vlasnik, samo skriveni, obe televizije pa je, slušajući šta treba, dobio šta hoće, a da nije, mogao bi ne samo bez toga da ostane, nego i da bude kažnjen zbog ranijeg prekršaja. Pritisci na strane vlasnike obavljaju se i diplomatskim kanalima – velike zemlje imaju jasne prioritete i ne pate od bolećivosti, pa su spremne da i same pritisnu sopstvene medije ako od njih to zatraži Vučić, objašnjavajuću da mu smetaju da, na primer, „sprovede bolne reforme“ ili nastavi sa „teškim procesom normalizacije odnosa sa Prištinom“.

Ucene. Jednostavan metod kada treba upregnuti najgore u medijskom svetu. I golim okom se vidi, a iz raznih prepiski između parauredničkih legija bi se moglo naći i dokaza, da mnogi od onih koji kreiraju medijsku scenu imaju osnova da budu predmetom kriminalnih istraga i optužbi – koje se, naravno, ne sprovode dokle god oni čine ono što im je činiti.

Navedeni metodi pritiska na medije primenjuju se sve beskrupuloznije samim tim što je sve manje onih medija koji bi o tome mogli izveštavati. Budući da su portali i društvene mreže po prirodi ograničeni na krugove istomišljenika, to u zatvorenom medijskom sistemu, kakav je naš, stvara utisak da je slika stvarnosti pod potpunom kontrolom. Dugoročno, međutim, to je neodrživo – a evropski pritisci da se od kontrole odustane samo su politički izraz te nemogućnosti. Suština je što stvarnost sama po sebi ipak postoji i van medija, pa će se prvom prilikom kao takva i ispoljiti – bilo bi najbolje da se to dogodi na izborima, ali ni druge, manje sistemske opcije nisu isključene.

Tagescajting o Vučiću

„On je hrabar, energičan i svestan svog cilja. Beskompromisno se bori protiv zlikovaca, protiv kriminalaca, protiv korumpiranih političara i drugih koji štete narodu. On je ugrožen sa svih strana, ali ne popušta ni milimetar. Spreman je da svoj život žrtvuje za dobrobit Srbije. On je prijatelj i partner zapada i istoka, severa i juga. On je Aleksandar Vučić, premijer Srbije“ – tako tekst o Vučiću započinje berlinski Tagescajtung i nastavlja: „Takva slika o premijeru Srbije formira se ako se ne čitaju retki kritički listovi sa smešnim tiražom ili internet-stranice iz Srbije. Uzalud se njihovi autori bune protiv autokratskog režima i nepotizma, i upozoravaju na populizam, diletantizam i represiju. Mejnstrim mediji svemu tom daju svoj doprinos: onaj ko kritikuje Vučića automatski biva okvalifikovan kao neprijatelj države, kao neko koga plaća mafija, okrvavljeni tajkuni ili inostranstvo koje je kritikuje Srbiju s ciljem da smeni Vučića i destabilizuje zemlju.“

Autor je predavač na Fakultetu za medije i komunikacije i medijski konsultant. Tekst objavljujemo uz odobrenje autora.