Privatizacija srpskih medija

Srbija upravo ulazi u pregovore o priključenju EU, a Brisel je medijske slobode i uređivanje medijske scene postavio kao jedan od bitnih kriterijuma u tom procesu. Bez „sugestija“ iz EU vlasti bi teško pristale na promene o kojima je reč.
Set medijskih zakona koje je srpski parlament usvojio po hitnom postupku donosi povoljniji zakonski okvir za medije, ocenjuju medijska udruženja i asocijacije, kao i većina eksperata. Usvajanjem medijskih zakona je okončan višegodišnji proces tokom koga su vodeća srpska medijska udruženja i asocijacije, uz podršku Brisela, vodili mukotrpnu borbu za bolju medijsku regulativu sa nekoliko vlada koje su se u tom razdoblju smenjivale.

Novi zakoni predviđaju da se država do 1. jula 2015. povuče iz vlasništva nad medijima, a da do tog roka prestane direktno budžetsko finansiranje medija.

Novi set medijskih zakona čine Zakon o javnom informisanju i Zakon o javnim servisima. Novi zakoni predviđaju da se država do 1. jula 2015. povuče iz vlasništva nad medijima, a da do tog roka prestane direktno budžetsko finansiranje medija. Novac za finansiranje javnih servisa (Radio televizija Srbije, RTS i Radio televizija Vojvodine, RTV) treba da bude obezbeđen taksom koju će naplaćivati država. Ovo su svakako najvažnije novine i upravo oko njih su se tokom minulih godina vodile i najoštrije polemike.

Sve se, zapravo, svodi da to koliko će instrumenata za uticaj na uređivačku politiku imati država. Novinska udruženja i asocijacije želeli su da prostor za širenje takvog uticaja smanje kroz potpuno povlačenje države iz vlasništva nad medijima i uvođenje mehanizama koji bi nametnuli transparentno trošenje budžetskih sredstava koja za javno informisanje izdvajaju opštine, gradovi, pokrajina Vojvodina i Republika Srbija. Nastojanja o kojima je reč su, bar što se zakonske regulative tiče, uspela gotovo u potpunosti.

Novac za finansiranje javnih servisa (Radio televizija Srbije, RTS i Radio televizija Vojvodine, RTV) treba da bude obezbeđen taksom koju će naplaćivati država.

Osim činjenice da su se medijske asocijacije i udruženja dobro međusobno povezali i nastupali jedinstveno, na uspeh je bitno uticala i podrška Brisela. Jer, Srbija upravo ulazi u pregovore o priključenju EU, a Brisel je medijske slobode i uređivanje medijske scene postavio kao jedan od bitnih kriterijuma u tom procesu. Bez „sugestija“ iz EU vlasti bi teško pristale na promene o kojima je reč.

Vlasništvo

Najviše prašine podignuto je oko potpunog povlačenja države iz vlasništva nad medijima. To deluje pomalo iznenađujuće budući da većina medija, uključujući i one najuticajnije, nije u vlasništvu države. Sve radio i TV stanice sa nacionalnom pokrivenušću, izuzev javnih servisa (RTS i RTV) su u privatnom vlasništvu. Privatno vlasništvo su i tiražni tabloidi i svi drugi dnevni listovi i nedeljnici, izuzev dnevnika Politika i Večernje novosti, u kojima država i dalje ima kapital (u Politici 50 odsto, a u Novostima oko 30 odsto).

U vlasništvu države je ostalo još oko 80 lokalnih i regionalnih RTV stanica iz kojih su dolazili najsnažniji otpori. Lokalne vlasti, naime, nikako nisu želele da se odreknu direktnog uticaja na uređivačku politiku lokalnih medija kojima su direktno davali novac iz budžeta. Ti mediji koncipirani su kao javna preduzeća sa godišnjim stavkama u lokalnim budžetima. To im je garantovalo redovan priliv novca, naravno pod uslovom da su lokalne vlasti zadovoljne njihovim izveštavanjem.

U privatizaciju će morati i novinska agencija Tanjug, koja od države godišnje dobija 1,7 miliona evra. Taj novac čini dve trećine njenih prihoda. Istovremeno, na srpsko tržištu deluju dve privatne agencije, Beta i Fonet, koje ne dobijaju nikakve budžetske dotacije. Te agencije već godinama traže ravnopravnu poziciju na tržištu, smatrajući da su izložene nelojalnoj konkurenciji.
Za funkcionisanje medija čiji je vlasnik republika i za funkcionisanje medija u vlasništvu lokalnih vlasti godišnje se iz budžeta izdvaja oko 25 miliona evra. To je ozbiljna suma, budući da je ukupno medijsko tržište u Srbiji u prošloj godini „obrnulo“ oko 140 miliona evra. Direktni medijski prihodi iz budžeta su, u takvim uslovima, mogli da utiču na stvaranje nelojalne konkurencije.

Vladajuća Srpska napredna stranka (SNS) i njen lider, premijer Aleksandar Vučić imaju apsolutnu većinu u srpskom parlamentu i bez teškoća je skršila otpore i izdejstvovala da medijski zakoni u parlamentu dobiju ubedljivu većinu. Članovi srpskog parlamenta iz gradova i opština koje se protive privatizaciji nisu voljno prihvatili promenu, ali su na kraju morali da se povinuju zahtevu stranačke centrale.

Novac

Izmene zakona, same po sebi, neće doneti ni brzo ni efikasno popravljanje situacije na srpskoj medijskoj sceni ni direktno smanjivanje uticaja vladajućih krugova na uređivačku politiku. Privatni tabloidi su već prilično dugo jedan od glavnih oslonaca vlasti u medijima, a uticaj na njih se vrši posredno, uglavnom preko tržišta oglasa. Uticaj tržišta oglasa ostaje solidan alat i za uticaj na uređivačke politike svih drugih privatnih medija.

Javni servisi se neće finansirati iz pretplate koju plaćaju građani, nego će država uzimati posebne takse i finansirati rad tih servisa. Država će morati da se povuče iz vlasništva nad dnevnim listovima Politika i Večernje novosti, ali će svakako imati prostora da utiče na to ko će da kupi njene akcije u tim medijima. Treba, naime, imati u vidu da je država minulih godina, pri prodaji 50 odsto vlasništva Politike i oko 70 odsto vlasništva Novosti, takođe uticala na izbor kupaca.

Novinarska udruženja i asocijacije svesni su da ne mogu odlučujuće da utiču na tokove novca i da spreče uticaj na uređivačke politike, pa su se fokusirali na nastojanje da smanje prostor za manipulacije budžetskim novcem opština, gradova, pokrajine i republike. Uvođenje zakonske zabrane direktnog budžetskog finansiranja medija, za šta su se kontinuirano zalagali, je njihov možda najveći uspeh.

Umesto budžetskih uplata za medije čiji su vlasnici, opštine će morati da pređu na projektno finansiranje javnog interesa. Osnovni postulati javnog interesa definisani su u zakonu, a opštine treba da raspišu konkurse za javni interes i formiraju nezavisne komisije koje će odlučivati o kvalitetu prispelih projekata. Na konkurse, naravno, mogu da se jave svi lokalni mediji.
Prostor za manipulaciju i ovde postoji, pa treba očekivati da će opštine i gradovi pokušati da „nameste“ konkurse tako da novac dobiju oni mediji koji su im naklonjeni. To će im u početku biti olakšano činjenicom da država još nije propisala i razradila mehanizme koji će omogućiti prelazak na projektno finansiranje, ali ostaje činjenica da će u novim uslovima privatni mediji, naročito na lokalnom nivou, biti u ravnopravnijem položaju.