Problemi u medijima su duboki onoliko koliko je jedno društvo razoreno i infantilno

Odgovore na brojna pitanja nakon donošenja seta medijskih zakona, naročito na ona koja se tiču budućnosti medija na jezicima nacionalnih manjina, medijskih sloboda, profesionalnih i etičkih standarda, ali i novinarske profesije, potražili smo od Nedima Sejdinovića, predsednika Izvršnog odbora Nezavisnog društva novinara Vojvodine.

Kako ocenjujete situaciju u medijima u Srbiji?

– Mediji u Srbiji su pod velikim pritiskom tzv. imalaca političke i ekonomske moći. U pitanju je kontinuitet, svojevrsna tradicija medijskih nesloboda. Praktično se može reći da ovde nikada medijske slobode nisu ni postojale. Nove vlasti se smenjuju kao kočijaši i samo preuzimaju dizgine kojima upravljaju medijskom scenom, a razlika je samo u senzibilitetu kočijaša. Danas prisustvujemo jednoj brahijalnom, manje-više neprikrivenom pritisku na medije, urednike i novinare od strane centralne vlasti. Dobro je to što taj mehanizam primećuju i predstavnici međunarodnih organizacija, kao što je dobro što je kritika eskalirajuće cenzure i autocenzure u ovdašnjim medijima našla mesto i u izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije u procesu evrointegracija. Jedino kombinovani pritisak iznutra (od strane profesije, novinarskih i medijskih udruženja, ali i drugih organizacija civilnog društva) sa pritiskom izvana može današnju vlast bar malo pripitomiti kada su širenje straha, hakovanje interneta i ucenjivanje medija u pitanju.

Sa druge strane, upravo pod pritiscima iznutra i izvana, doneseni su medijski zakoni, koji uz neke manjkavosti, jesu dobri i jesu usklađeni sa evropskim normama. Ne bi međutim bilo prvi put da zakoni idu drumom, a stvarnost šumom. To je karakteristično za zemlje u tranziciji, pogotovo one koje imaju postratni sindrom koji podrazumeva srozavanje svih društvenih vrednosti. I s tim u vezi je konstantan pritisak iznutra i spolja neophodan, da bi medijski zakoni odista zaživeli u praksi.

Međutim, čak i ako bi zakoni bili u potpunosti implementirani, oni ne bi rešili sve probleme. Problemi u medijima su duboki onoliko koliko je jedno društvo razoreno i infantilno. A to danas stvarno deluje kao provalija kojoj se ne vidi dno.

Kako obezbediti nezavisnost medija od centara političke moći?

– U sferi medija se prelamaju sve političke i društvene devijacije, a mediji svakako nisu najgori segment našeg društva. Oni su samo po definiciji najvidljiviji. Postoji tu jedno pitanje koje se može porediti sa onom nerešivom enigmom o kokoški i jajetu. Ako imate medije koje ne mogu da opstanu na tržištu nego se moraju priviti uz skute države, sisati državne ili paradržavne fondove, onda će uvek postojati mogućnost uticaja, koji se u ovakvim država beskrupulozno koristi. Svakako da će regulacija finansiranja medija od strane države, koja je definisana u Zakonu o javnom informisanja i medijima, ako zaista zažive u praksi, doneti neki napredak, ali svakako neće rešiti problem. Ako u državi imate građane koji nisu zainteresovani za ozbiljne medije i medijske sadržaje, ako oni uživaju u tome da budu manipulisani, ako nisu svesni da ozbiljne medijske sadržaje neko treba da plati, onda njih neće ni biti. Tako stvari stoje i sa kulturom uopšte: ako nema kupaca za ozbiljne kulturne sadržaje, onda se država pretvara u jedinog producenta kulture i onda se dešava to što se dešava – imamo na delu dominaciju parakulture, tradicionalističku i nacionalističku kulturu koja nema nikakvu komunikaciju sa stvarnošću. Sa druge strane, vi ne možete stvoriti publiku za ozbiljne medije i recentnu kulturu ako toga zapravo i nema u stvarnosti, ili je potpuno marginalizovano. To je začarani krug iz koga je teško izaći, a sva rešenja izvan toga jesu privremena gašenja vatre.

Mediji u Srbiji su pod velikim pritiskom tzv. imalaca političke i ekonomske moći. U pitanju je kontinuitet, svojevrsna tradicija medijskih nesloboda. Praktično se može reći da ovde nikada medijske slobode nisu ni postojale. Nove vlasti se smenjuju kao kočijaši i samo preuzimaju dizgine kojima upravljaju medijskom scenom, a razlika je samo u senzibilitetu kočijaša. Danas prisustvujemo jednoj brahijalnom, manje-više neprikrivenom pritisku na medije, urednike i novinare od strane centralne vlasti.

Kakvi edukativni programi su potrebni da bi se profesionalizovao rad manjinskih redakcija?

– Novinarska profesija je prilično devastirana, ponižavana sa svih strana, a najbolji novinari sanjaju o tome da imaju neki bolji, manje stresan i plaćeniji posao od novinarstva. Ili da pobegnu iz zemlje. Postoje brojni edukativni programi, formalni, na fakultetima, i čini se da – bez obzira na to što svršeni studenti nisu odmah spremni za rad u redakcijama – oni manje-više zadovoljavaju profesionalne kriterijume. Problem je u tome što postoji ogromna disproporcija između broja novinara sa diplomom i potrebe medijskog tržišta, a pogotovo postoji veoma mali broj medija u kojima novinari zaista mogu da rade svoj posao, a ne da budu sluge vlasnika medija i onih koji taj medij kontrolišu. Što se tiče starijih generacija novinara, oni bi trebalo da pre svega vrate samopouzdanje i insistiraju na profesionalnim i etičkim standardima, da se podsete ako su zaboravili šta to znači. Takođe, neophodna je i konstantna i temeljna edukacija za korišćenje novih medijskih platformi, novih tehnoloških mogućnosti.

U kojoj meri su dostupni fondovi za projektno finansiranje manjinskih medija?

– Novi zakoni donose pogodnosti za manjinsko informisanje i ono se ogleda pre svega u precizno definisanom javnom interesu u koje se ubraja i informisanje na jezicima nacionalnih manjina. Postoji i član Zakona o javnom informisanju i medijima kojim se obavezuju svi nivoi vlasti da brinu o manjinskom informisanju. To znači da će država na svim nivoima morati da izdvaja, nadamo se ozbiljna, sredstva za to. Ono što manjinski mediji do sada nisu koristili, bar ne u dovoljnoj meri, jesu donacije od međunarodnih organizacija, kao i sredstva koje EU obezbeđuje za medijske sadržaje uopšte i prekograničnu saradnju. A upravo bi bilo prirodno da manjinski mediji na tom polju budu aktivni, posebno ako imamo u vidu činjenicu da su neke matične zemlje nacionalnih zajednica sa tla Vojvodine već punopravne članice EU. Manjinski mediji moraju razvijati kapacitete za projektno finansiranje i projektno, strateško razmišljanje o svojoj budućnosti.

Problem medijskih zakona je u tome što oni nisu prepoznali važnost interkulturalnosti, međuetničke komunikacije, odnosno to što to nisu definisali kao javni interes. Shodno tome, nisu prepoznali značaj višejezičnih medija i interkulturalnih sadržaja, što jeste veliki problem i što u konačnici vodi dodatnoj getoizaciji manjina.

Da li su manjinski mediji spremni za prelazak na novi sistem finaniranja i upravljanja u skladu sa setom novih medijiskih zakona?

– Stiče se utisak da nisu, ali je vreme da počnu da se pripremaju jer je prethodni sistem bio svakako neodrživ. To se odnosi na medije kojima nacionalni saveti nisu osnivači. Oni kojima nacionalni savet jesu osnivači praktično su izdvojeni iz sistema informisanja, odnosno principa na kojima su zasnovani novi zakoni.

U kojoj meri nacionalni saveti nacionalnih manjina utiču na uređivačku politiku medija čiji su osnivači?

– Prema novim zakonima, kako rekoh, za medije kojima su nacionalni saveti osnivači važe sasvim drugi principi od onih koji važe za druge medije. Država je odlučila da se povuče iz medija, a nacionalni saveti, kao takođe državne institucije, ostaju duboko u njima. Zakon im omogućava direktnu kontrolu nad uređivačkom politikom medija kojima su oni osnivači. Iako je u jednom od nacrta postojala odredba koja je štitila uređivačku politiku ovih medija, ona je zbog političkog dogovora između SNS-a i SVM-a – izbačena. A svedoci smo da se nacionalni saveti i manjinske vladajuće elite prema svojim medijima uglavnom ponašaju kao da su to njihovi bilteni, oglasnici.

Koje projekte trenutno realizuje NDNV sa lokalnim samoupravama u vezi predstojećih privatizacija lokalnih medija, i koji je njihov cilj?

– Nezavisno društvo novinara Vojvodine u saradnji sa Medijskim odeljenjem OEBS-a i predstavnicima lokalne vlasti u četiri vojvođanske lokalne samouprave (Pančevo, Kovin, Vrbas i Kanjiža) radi na izradi akcionih planova za razvoj informisanja. Naš stav je da zakoni nude, sa jedne strane, šansu za razvoj lokalnih medija, a sa druge – i brojne izazove. Veoma je važno da lokalne samouprave ozbiljno shvate svoje obaveze koji proističu iz zakona, a koje se pre svega tiču finansiranja javnog interesa u sferi informisanja na lokalu. Ukoliko lokalne samouprave budu proaktivne, ne samo one nego i predstavnici medija i civilnog društva na lokalu, zakoni će doneti boljitak i profesionalizaciju. U suprotnom, oni mogu da dovedu do gašenja mnogobrojnih medija. Nisam siguran koliko su opštine i gradovi toga svesni, a drago nam je što lokalne samouprave sa kojima sarađujemo pokazuju veliku zainteresovanost da iskoriste zakone za dobrobit svojih građana, poštujući njihovo pravo na kvalitetno informisanje. Pred svima nama je dug i traumatičan proces i nema vremena za spavanje.