Rat protiv cenzure ne prekidati nikad

Povodom donošenja medijskih zakona, povela se ovih dana u Skupštini i van nje žučna rasprava o cenzuri, pa i o autocenzuri. Odmah da kažem da se duboko slažem s naporima da se radi na suzbijanju cenzure, ali, nažalost, nemam nikakve iluzije da će se mnogo postići na tom planu. Moje dugogodišnje iskustvo, i kao novinara i kao književnika, navodi me na ovakav pesimizam.

Kao mlad novinar, u „Ježu” sam objavljivao kolumnu „Meteorološki bilten”, šest meseci, iz nedelje u nedelju. Bilo je to 1971. godine, došlo je Pismo Predsedništva CK SKJ i druga Tita, u kome su oštro kritikovane neke ideološke pojave u društvu. Čini se da je „Jež”, koji je tada uređivao Ilija Popovski, nedovoljno ozbiljno shvatio pretnju jer se našalio objavivši, već sutradan, i to na prvoj strani, svoje „Pismo”, računajući da je dužnost ovog lista da se šali u svakoj situaciji. Ali vraga! Odmah je smenjen glavni urednik, a onaj koji ga je zamenio prvo što će uraditi, valjda da bi bio na liniji, bilo je ukidanje moje kolumne. Šta je tu prevagnulo, zahtev odozgo ili urednikova samoinicijativa, nikad nisam saznao. Bilo kako bilo, pošto su moji meteorolozi bili sve sami vrhunski rukovodioci (Stane Dolanc, Džemal Bijedić itd., naravno sem Tita, i ja sam imao autocenzuru pa se nisam usudio da navodim i njegovu prognozu), više nije bilo uputno šaliti se na njihov račun.

Kasnije, 1983. godine, u Zapisu i Narodnoj knjizi objavljen je moj drugi roman „Izlizane gume”, u kome nisam pisao nimalo ružičasto o stvarnosti, čak sam u radnju romana upleo i Gradski komitet SK Beograda. Tadašnji predsednik GK SK bio je čuveni Saša Gligorijević, kome se nije dopalo prozivanje njegove organizacije, pa je pozvao direktora Narodne knjige Vidaka Perića da ga propisno izriba, zapretivši da će zabraniti moju knjigu, a njega smeniti. Ne znam kako se i zašto predomislio, tek roman je preživeo, a i Perić na svojoj funkciji.

Iza cenzure, dakle, stoji ili vlast, ili moćni izdavač; svaki sa svoje strane ima interesa da se nešto piše ili ne piše. Ako se vlast na neki način malo i obuzda, teško je dezavuisati interese moćnih izdavača. Kod nas je cenzura više poticala sa strane vlasti, a na Zapadu, gde se maše slobodom medija, glasila kontroliše krupni kapital.

Godine 1998, svake subote izlazila je moja kolumna „Pismo podrške” u „Dnevnom telegrafu”, u kojoj sam se šalio na račun tadašnjih funkcionera (Milutinovića, Šainovića, zatim Šešelja i Draškovića…). Jednom sam napisao podršku i Miri Marković, ali je Slavko Ćuruvija, kome sam lično predavao svoje priloge, zavrteo glavom i rekao:„Nju ne bi da diramo, pohapsiće nas!” Uzeo sam rukopis i brzo našao drugog, manje opasnog, aktera za moje „Pismo”. Bilo je to opasno vreme, Slavkova nazovimo autocenzura bila je na mestu, ali ispostavilo se ne i dovoljna, što se sledeće godine i pokazalo – njega su brutalno likvidirali.

Posle petooktobarskih promena, 2000., „Blic” nastavlja sa objavljivanjem moje kolumne „Pismo podrške”. I to, dve godine, iz subote u subotu. Koga sve tada nisam prozvao, odnosno kome sve nisam pisao podršku. Kako više nisu bila opasna vremena, moji adresanti bili su i Koštunica, i Đinđić, i Mićunović… Koštunica mi je, kao nedovoljno obavešten, bio najzanimljiviji. Pisao sam i Đinđiću, na primer kad se preselio na Dedinje. Ali kada sam još jednom napisao pismo Koštunici, rubrika mi je ukinuta.

Iza cenzure, dakle, stoji ili vlast, ili moćni izdavač; svaki sa svoje strane ima interesa da se nešto piše ili ne piše. Ako se vlast na neki način malo i obuzda, teško je dezavuisati interese moćnih izdavača. Kod nas je cenzura više poticala sa strane vlasti, a na Zapadu, gde se maše slobodom medija, glasila kontroliše krupni kapital.

Ipak, rat protiv cenzure ne treba nikad prekidati, nije beznačajno dobiti makar i jednu bitkicu.