Saslušanje pripadnika Službe koji su pratili Ćuruviju

Na sutrašnjem nastavku suđenja za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije svedočiće Svetozar Mirčević i Goran Milutinović koji su vlasnika Dnevnog telegrafa pratili neposredno pre ubistva. U utorak se očekuje saslušanje konzula u Banjaluci Vladimira Nikolića, bivšeg šefa analitike beogradskog centra RDB

Na suđenju za ubistvo Slavka Ćuruvije u ponedeljak će svedočiti Goran Milutinović i Svetozar Mirčević, bivši radnici DB, koji su učestvovali u tajnom praćenju 11. aprila 1999, neposredno pre nego što je ono prekinuto i Ćuruvija ubijen. U utorak će svedočiti Vladimir Nikolić, koji je do početka maja 1999. radio kao načelnik analitike u beogradskom centru RDB.

Milutinović i Mirčević, dvojica bivših radnika DB, pratili su Ćuruviju 11. aprila 1999, neposredno pre nego što je on ubijen.

Kada su preuzeli smenu, Slavko Ćuruvija i Branka Prpa sedeli su u beogradskoj kafani „Kolarac“ u Knez Mihailovoj ulici. U istom trenutku, kako je pred sudom ranije izjavio svedok Nebojša Soković, šef prethodne smene toga dana, u toj kafani, za odvojenim stolom, sedeo je i nepoznati muškarac sa kojim se Ćuruvija nešto ranije sreo kod palate „Albanija“, označen kao „Ćuruvijina veza“, i prateća ekipa je imala zadatak da ga prati i tako pokuša da sazna njegov identitet.

Svetozar Mirčević je nastavio da prati Ćuruviju nakon izlaska iz kafane, sve dok mu nije javljeno da se pratnja prekida, dok je Goran Milutinović bio u delu ekipe zadužene za praćenje Ćuruvijine „veze“.

Za ubistvo Ćuruvije 11. aprila 1999. godine optuženi su bivši načelnik Resora državne bezbednosti Radomir Marković i bivši načelnik beogradskog centra RDB Milan Radonjić, kao organizatori, pripadnik rezervnog sastava tog resora Miroslav Kurak, koji je u bekstvu, kao neposredni izvršilac, i Ratko Romić, u vreme ubistva glavni obaveštajni inspektor Druge uprave RDB, optužen da je drškom pištolja udario po glavi Branku Prpu koja je u vreme ubistva bila sa Ćuruvijom.

Svetozar Mirčević

Svetozar Mirčević, radnik Resora državne bezbednosti, učestvovao je u tajnom praćenju Ćuruvije 11. aprila 1999, u drugoj smeni, od 16 časova, koja je poslednja pratila Ćuruviju, neposredno pre ubistva. On je u svom iskazu naveo da je, kada je preuzeo smenu, Ćuruvija bio u restoranu „Kolarac“ u Knez Mihailovoj ulici. Prvi neposredni kontakt sa Ćuruvijom i Brankom Prpom bio je na početku Makedonske ulice, izjavio je ovaj svedok. Kada je bio u blizini „Politike“, šef smene koja je poslednja pratila Ćuruviju, Nebojša Soković, rekao je Mirčeviću da „prekidaju posao“. Nakon toga, „gestikulacijom je prekinuo posao takozvanim pešacima (radnicima DB angažovanim u tajnom praćenju), koji su zatim ušli u Mirčevićev auto“, navodi se u optužnici. Mirčević je u iskazu naveo da je upravljao automobilom marke opel astra.

On je posvedočio da je potom nastavio dalje Svetogorskom ulicom i da je poslednji vizuelni kontakt sa Ćuruvijom bio u visini kafea „57“, a Ćuruvija se tada sa suprugom kretao levom stranom Svetogorske ulice. Svedok je u iskazu naveo da je posle toga produžio pravo i odvezao se do kafane „Kalenić“, nakon čega je otišao kući.

Goran Milutinović

O učešću Gorana Milutinovića u praćenju Ćuruvije govorili su i šef smene Nebojša Soković i vozač Nebojša Vasić, koji su krajem decembra svedočili pred Specijalnim sudom u okviru ovog procesa.

Nebojša Vasić je tog 11. aprila bio vozač u drugoj smeni.

„Čuo sam preko radio-veze da treba da kod palate ‘Albanija’ susretnem pešaka koji prati Ćuruvijinu vezu, šifrovano su mi javili da je taj kolega pešak Goran Milutinović. Kod ‘Albanije’ sam primetio Milutinovića koji je preko Terazija išao ka Vračaru, i počeo da ga pratim, zastajkujući povremeno, jer se on kretao peške. Ne znam kako je veza izgledala, pa ne znam ni da li sam mogao da ga vidim“, ispričao je Vasić.

On je kazao da su tako stigli do ugla Krunske (tada Proleterskih brigada) i Molerove ulice, da je Milutinović ušao u Molerovu, a da je Vasić ostao da čeka u Krunskoj. Tada je preko radio-stanice čuo da su svi ostali članovi ekipe dobili nalog da se pridruže grupi koja je otišla u Molerovu, a ubrzo potom i da se rad potpuno obustavlja.

„Onda se iz Molerove pojavio Milutinović, prišao kolima i rekao nešto kao: ’Kad ja radim, vidiš kako je posao odmah gotov’. Ja sam shvatio da hoće da kaže da je odradio posao do kraja i identifikovao vezu, ali nisam baš siguran da jeste ili je samo ustanovio na koju je adresu otišao“, prisetio se Vasić.

Ovaj svedok je, kao i njegov šef Nebojša Soković, rekao da su se posle toga svi okupili kod Kalenić pijace, da bi podelili suve obroke i sačinili izveštaj. Ovde se pojavljuje jedina razlika u ova dva svedočenja.

Dok je Soković tvrdio da su tom skupu prisustvovali samo pripadnici druge smene koju je on vodio, dakle njih sedam ili osam, Vasić tvrdi da ih je kod Kalenića bilo više, pošto je veliki deo prve smene ostao na poslu i nastavio da prati Ćuruviju i jer je kod Kalenića bilo znatno više od tri-četiri automobila, koliko je imala njegova, druga smena. Na ovaj detalj niko u sudnici nije obratio pažnju.

Vladimir Nikolić

Naredni svedok u ovom procesu, u utorak će biti Vladimir Nikolić, koji je trenutno konzul u Banjaluci, zbog čega je nekoliko puta odlagano njegovo svedočenje. Nikolić je do početka maja 1999. radio kao načelnik analitike u beogradskom centru RDB.

U iskazu koji je dao u Tužilaštvu za organizovani kriminal naveo je da se od dolaska Milana Radonjića na mesto načelnika Centra događaju „potpuno neuobičajene stvari i nastaje jedan potpuno netipični rad“ u odnosu na sve prethodne godine.

Deo iskaza Nikolić je posvetio svom hapšenju 1. oktobra 1999, posle čega je 13 meseci proveo u zatvoru, pod optužbom za odavanje poverljivih podataka opoziciji, odnosno SPO.

„Odmah nakon dolaska Radonjića, započeta je pratnja Slavka Ćuruvije, i Radonjić je izdao potpuno atipičan nalog da se javlja svaka promena kretanja objekta“, naveo je Nikolić u iskazu datom Tužilaštvu

On je prethodno, u maju te godine, napustio RDB, a u trenutku hapšenja radio je u Direkciji za građevinsko zemljište Beograd, kojom su tada upravljali kadrovi Srpskog pokreta obnove. Tri dana pre ubistva na Ibarskoj magistrali, tokom pokušaja atentata na Vuka Draškovića, predsednika SPO, za šta su kasnije osuđeni pripadnici tajne službe, kidnapovali su ga agenti RDB. O svemu tome je takođe govorio u svom iskazu.

Nikolić je bio jedan od četvorice dežurnih načelnika u beogradskom centru u vreme NATO bombardovanja i smenjivao se sa ostalim kolegama na dužnosti dežurnog načelnika Centra.

„Odmah nakon dolaska Radonjića, započeta je pratnja Slavka Ćuruvije, i Radonjić je izdao potpuno atipičan nalog da se javlja svaka promena kretanja objekta“, rekao je Nikolić u svedočenju.

Nikolić je kazao da u početku tome nije pridavao značaj, sve dok nije dan nakon ubistva Ćuruvije došao na dežurstvo i u svesci dežurnog načelnika video šta je napisao Cvijetin Milinković, koji je dežurao u vreme ubistva i koji je tu do detalja zabeležio sve što se događalo tokom njegovog dežurstva.

Tu je pročitao da je pratnja prekinuta neposredno pre nego što je javljeno da je Ćuruvija ubijen i dodao da je tada shvatio da Radonjićev nalog da se javlja svaka promena „i nije bio neobičan, s obzirom na epilog da je objekat ubijen“.

Dodao je i da je kasnije saznao da su svi oni koji nisu bili od poverenja stavljeni na mere i da su tajno prisluškivani, kao i da je nakon 5. oktobra zbog toga podneta krivična prijava protiv Radeta Markovića i Radonjića. On je naveo i da je Centar zbog bombardovanja izmestio celokupnu dokumentaciju, da nijedan papir nije zafalio, da je sve bilo na svome mestu i da je nastavljen rad kao da se ništa nije dogodilo, za razliku od centralne službe koja to nije uradila, „pa su papiri leteli po celom Beogradu“.

Svedok je dalje naveo da je u aprilu 1999. odbio da bude raspoređen na nepostojeće radno mesto na Kosovu, zbog čega je u disciplinskom postupku udaljen, i dodao da je zbog toga osetio olakšanje jer nije više delio poslovni profesionalni prostor sa Radonjićem.

On je rekao da je za 20 dana, koliko je, dok je Radonjić rukovodio Centrom, proveo zajedno s njim, „doživeo takve stvari i video da nešto nije u redu“ – od naloga da se uđe u crnogorsku vilu do ulaska pripadnika beogradskog centra u rezidenciju američkog ambasadora.

Nikolić je zatim nekoliko meseci bio bez posla, pa je uspeo da se zaposli u Direkciji za građevinsko zemljište, koja je tada bila u rukama opozicije. Prema njegovom obrazloženju, to je očigledno tadašnja služba „shvatila kao izdaju“, posle čega su ga, sa vrećom na glavi, kidnapovali i odveli u podrum, gde je proveo pet dana i pet noći.

U vreme procesa koji se zbog njegove otmice vodio protiv četvorice funkcionera RDB, Milana Radonjića, Veselina Lečića, Stevana Baste i Gorana Živaljevića, Nikolić je izjavljivao da su „ljudi iz Službe planirali аtentаt na Vukа Drаškovićа, pа su mislili dа bi on, pošto je rаdio u Državnoj bezbednosti, mogao dа pomogne u rаzotkrivаnju tog zločinа“.

Deset godina kasnije, zbog Nikolićevog nezakonitog hapšenja, u Drugom opštinskom sudu u Beogradu osuđeni su Radonjić – na šest meseci zatvora, i Stevan Basta – na pet. Presuda nije izvršena zbog zastarelosti.

Stevan Basta je takođe svedočio u procesu za ubistvo Ćuruvije.

U tom slučaju, bivši zamenik direktora BIA Goran Živaljević oslobođen je optužbe za iznuđivanje iskaza Nikoliću.

Nikolić je posle petooktobarskih promena prešao u diplomatiju i bio je konzul u Trstu pre nego što je počeo da radi kao konzul u Banjaluci.