Šest godina istrage protiv novinara

Zamenik tužioca Bruno Vekarić kaže da je izložen pretnjama i linču, dok poslanik SNS-a Milovan Drecun pita zašto Vekarić i njegov šef Vladimir Vukčević podnose redovne izveštaje o istragama koje vode – Ambasadi SAD u Beogradu.‚

Mnogo je pitanja, a malo odgovora u vezi s radom jedne važne institucije u srpskom pravosuđu – Tužilaštva za ratne zločine (TRZ). Velika prašina podigla se kada je narodni poslanik i predsednik skupštinskog Odbora za Kosovo i Metohiju Milovan Drecun s parlamentarne govornice pokrenuo pitanje legalnosti izbora zamenika tužioca za ratne zločine Bruna Vekarića, tvrdeći da ga na ovu visoku funkciju nije, kako je propisano zakonom, postavila Narodna skupština, već Državno veće tužilaca (DVT). Umesto da pruži jasan odgovor na postavljeno pitanje, Vekarić je Drecuna opomenuo da se nalazi na listi osumnjičenih u predmetu „Mediji”.

Reč je o slučaju koji Tužilaštvo, na čelu s Vladimirom Vukčevićem, istražuje još od 2009, protiv većeg broja srpskih novinara, zbog njihovog navodnog učešća u krivičnom delu planiranja, organizovanja i podsticanja genocida, zločina protiv čovečnosti i drugih teških krivičnih dela. Posle dve godine istraživanja, 2011. pojavila se publikacija, studija TRZ-a „Reči i nedela”, čiji je urednik Bruno Vekarić, a izdavač Centar za tranzicione procese (CTP), nevladina organizacija iza koje, kako navodi Drecun, stoje Jasna Šarčević-Janković i Snežana Malović. U vreme osnivanja CTP-a obe su bile zaposlene u Tužilaštvu za ratne zločine, a Snežana Malović je kasnije postala ministar pravde u vladi Mirka Cvetkovića.

U kraćem razgovoru za „Politiku”, objavljenom 22. novembra ove godine, Vekarić nije konkretno odgovorio na pitanje o legalnosti svog izbora na funkciju zamenika tužioca, ali nije dao ni jasno objašnjenje o tome da li se protiv Drecuna vodi postupak, odnosno da li će biti optužen u predmetu „Mediji”. Vekarić je samo potvrdio da ne može o tome da govori, jer je reč o „živom predmetu”, ali brojni novinari i urednici, među kojima je i Drecun, a koji se pominju u publikaciji TRZ-a i u krivičnoj prijavi Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), već pet godina nalaze se u neizvesnosti – da li su optuženi ili oslobođeni sumnje za genocid i druge teške ratne zločine.

Posle Drecunovog pitanja u parlamentu, Vekarić se suočio i s lavinom drugih optužbi u medijima. Postavilo se, tako, pitanje finansiranja i trošenja novca u TRZ-u, uključujući i izradu publikacije „Reči i nedela”, potom pitanje podnošenja redovnih raporta Vukčevića i Vekarića američkoj ambasadi o istragama Tužilaštva, a na red su onda došla i optužujuća pisma TRZ-a upućena stranim ambasadama i Misiji Oebsa zbog navodnih pritisaka na Tužilaštvo od strane poslanika Drecuna. Pritisak se, po mišljenju ljudi iz Tužilaštva, sastoji i u postavljanju poslaničkog pitanja.

Korak bliže odgovorima na ova pitanja ni mi nismo uspeli da dođemo, jer je Bruno Vekarić odbio intervju za „Politiku”. „Hvala na ponudi, istraga o pretnjama mojoj porodici i meni je u toku i savetovano mi je da izađem iz fokusa za sada”, poručio nam je Vekarić u odgovoru na našu molbu da odgovori na sva postavljena pitanja i tako razjasni ima li osnova u tvrdnjama poslanika Drecuna.

Slično je reagovao i sam tužilac Vukčević. Njegova saradnica Jasna Šarčević najpre nam je javila da će, pošto Vekarić ne želi da se pojavljuje u javnosti, intervju „Politici” dati tužilac Vukčević lično i preporučila da pitanja za intervju pošaljemo elektronskom poštom, pa će na njih biti odgovoreno. Pošto smo uputili devet pitanja za Vukčevića, odgovora nije bilo, ali nam se Jasna Šarčević kasnije javila telefonom i objasnila da se „tužilac predomislio” kad je pročitao pitanja. Šarčevićeva je rekla da je Vukčević ocenio da je bolje da i on ostane van fokusa javnosti. Tako su naša pitanja ostala bez odgovora.

Ali, za šta, zapravo, Drecun optužuje TRZ i Vekarića?

Prvo pitanje, od koga je sve i počelo, jeste nezakonito postavljenje zamenika tužioca, kaže poslanik Milovan Drecun za „Politiku”.

– Rešenjem Vlade Republike Srbije o imenovanju zamenika javnog tužioca broj 127, od 23.decembra 2003, imenovan je Vekarić za zamenika Okružnog javnog tužioca. Imenovanje je izvršeno protivno tada važećim odredbama Zakona o javnom tužilaštvu, odnosno protivno odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu, koje su stupile na snagu 1. marta 2003. godine. Konkretno, članom 15. Zakona o izmenama i dopunama izmenjen je član 62. do tada važećeg zakona, tako da ovaj član glasi: „Javnog tužioca i zamenika javnog tužioca bira Narodna skupština na predlog Visokog saveta pravosuđa”. Dakle, Bruno Vekarić nije mogao biti imenovan od strane Vlade, već biran od strane Narodne skupštine, pa je njegovo imenovanje na mesto zamenika Okružnog javnog tužioca nezakonito – ističe Drecun.

Osim toga, dodaje, Vekarićnikad nije stupio na dužnost Zamenika Okružnog javnog tužioca, pa se u smislu člana 66. stava 1 tada važećeg Zakona smatra da nije izabran. Drecun citira član 66. stav 1, koji glasi: „Smatra se da javni tužilac, odnosno zamenik, nije izabran ako bez opravdanog razloga ne stupi na dužnost u roku od dva meseca od izbora”.

– Za zamenika tužioca za ratne zločine Vekarić je izabran odlukom Državnog veća tužilaca o izboru zamenika javnog tužioca, broj 119-01-253/09-1, od 15.12.2009. godine. Odluka je doneta na osnovu sada važećeg Zakona o javnom tužilaštvu. I ova odluka je nezakonita. Takođe, po Zakonu o javnom tužilaštvu, navedena su osnovna pravila za izbor zamenika javnog tužioca, a u članu 75. navodi se: „Narodna skupština, na predlog Državnog veća tužilaca, bira za zamenika javnog tužioca lice koje se prvi put bira na ovu funkciju na period od tri godine”. Dakle, Državno veće tužilaca bira zamenike javnih tužilaca, ali ne može birati za zamenika onog koji se prvi put bira, već to radi Narodna skupština. A Vekariću je to bio prvi put, jer kad je postavljen za zamenika javnog tužioca to je bilo nezakonito, pa za zamenika tužioca za ratne zločine nije moglo da ga izabere Državno veće tužilaca, već isključivo Narodna skupština – objašnjava Drecun ovu složenu proceduru.

Dalje, iz odluke DVT o izboru zamenika javnog tužioca, broj 119-01-253/09-1, od 15.12.2009, vidi se da je Vekarić izabran, ne sa mesta zamenika okružnog javnog tužioca, već sa radnog mesta savetnika, odnosno tužilačkog pomoćnika u TRZ, dok su svi ostali kandidati birani iz redova zamenika javnih tužilaca, osim još jednog kandidata koji je izabran iz redova advokata, što je takođe nezakonito, podvlači naš sagovornik i najavljuje da će grupa narodnih poslanika podneti krivične prijave protiv osoba koje su zloupotrebom službenog položaja omogućile izbor Vekarića, što je „jedan od najtežih napada na pravni poredak Srbije”.

Bruno Vekarić nerado govori o publikaciji „Reči i nedela: Pozivanje ili podsticanje na ratne zločine u medijima u Srbiji 1991–1992”, čiji je on urednik. Na naše pitanje o tome ko je finansirao ovu knjigu, Vekarić je šturo odgovorio da je reč o Oebsu.

– Izdavač je nevladina organizacija Centar za tranzicione procese, a zastupnice CTP-a, koji tesno sarađuje s TRZ na izdavačkim poslovima, a podsećam da je TRZ organ gonjenja, a ne izdavačka kuća, jesu Jasna Šarčević-Janković i Snežana Malović, koja je 2004. postavljena za sekretara TRZ, a 2007. imenovana za ministra pravde. CTP je registrovan na adresi Ulica Zorana Đinđića br.12e, stan 22, na Novom Beogradu, a vlasnik tog stana je Bruno Vekarić. CTP je prijavio APR-u, a to je naznačeno i na memorandumu ove NVO, i svoju mejl adresu vekarije@eunet.yu, koja je registrovana kao privatna adresa Vekarića. Broj telefona i faksa CTP-a je 30-82-673, što je broj koji je instaliran u TRZ, koji je korisnik tog broja i plaća račune za njegovo korišćenje – podseća Drecun.

Prema njegovim rečima, poslovne knjige CTP-a od 2006. vodila je Jagoda Jeličić, koja je do 2011. radila u TRZ.

– Zbog toga što se nije preregistrovao, CTP je rešenjem registratora APR BU-BSL 17452/2011, od 20.6.2011. automatski brisan  iz Registra organizacija APR. Međutim, upravo s ovom nepostojećom NVO, TRZ zaključuje ugovor o saizdavaštvu publikacije „Reči i nedela”. Potpisnik u ime TRZ je Veselin Mrdak, a u ime CTP, tada veće nepostojeće NVO, Jasna Janković-Šarčević, koordinator za medije u TRZ. Ovakav postupak tužilac za ratne zločine Vukčević je pravdao time da je „CTP obavestio TRZ da je u toku regularni žalbeni postupak protiv rešenja Agencije” – kaže narodni poslanik.

Osim toga, Drecun napominje da je publikacija „Reči i nedela”napisana korišćenjem podataka o pretkrivičnom postupku, koji su službena tajna i ne smeju se odavati. Postavlja se pitanje finansiranja publikacije, odnosno kome su i koliki honorari isplaćivani za pisanje tekstova, upozorava Drecun.

– CTP, koji je suizdavač, deo finansijskih sredstava za svoje delovanje dobijao je od Sorosovog „Fonda za otvoreno društvo”. Pogledajte, na primer, predlog projekta za pokretanje časopisa„Pravda u tranziciji – identifikacija ratnih zločina”, čiji su nosioci„Fond za otvoreno društvo”i redakcija časopisa „Pravda u tranziciji”. Nosilac projekta Jasna Šarčevićkonkuriše kod „Fonda za otvoreno društvo” za finansijska sredstva u iznosu od 68.800 američkih dolara. Dopisom CTP-a od 10. marta 2008. godine, koji je potpisala Jasna Šarčević-Janković, „Fondu za otvoreno društvo”upućen je zahtev za uplatu odobrenih sredstava, u ukupnom iznosu od 527.841dinar, na ime podrške projektu CTP-a „Pravda u tranziciji”, za izdavanje drugog broja ovog časopisa na engleskom jeziku. Sredstva su, piše u dopisu, odobrena za period od 15.februara do 2. marta 2008. godine. Možda zato Vekarić ne želi o svemu tome da govori, ali bi nadležni trebalo da provere veze CTP-a sa TZR-om, njihov poslovni odnos i način trošenja finansijskih sredstava – upozorava Drecun, i navodi da je „rezultat delovanja CTP-a i TRZ-a okaljano ime, uništene karijere, strašna ljaga bačena na stotinak srpskih novinara, akademika, uglednih ličnosti, bez ijedne krivične prijave, bez ijednog sudskog procesa”.

Drecun zahteva da nadležni organiprovere njegove navode:

– Konkretno, da se ispita da li ima zloupotreba u trošenju finansijskih sredstava koja u TRZ stižu iz budžeta RS ili od donacija. Da li je bilo poslovne saradnje između TRZ-a i Centra za tranzicione procese, koji je brisan iz Agencije za privredne registre 20. juna 2011. i da li je njihovo međusobno poslovanje zakonito? Da li je Bruno Vekarić, urednik studije „Reči i nedela”, koju je izdao CTP, u pomenutoj publikaciji objavio podatke iz pretkrivičnog postupka koji su službena tajna?

Bojan Bilbija

—————————————–

Izjave o zločinima nad Srbima u magacinu

U magacinskom prostoru Tužilaštva za ratne zločine skoro deset godina čamila je izuzetno značajna dokumentacija: nekoliko desetina hiljada neobrađenih izjava ljudi koji su u Srbiju došli iz Hrvatske i BiH, za vreme i posle ratnih dešavanja, otkriva Drecun.

– Njihove izjave prikupili su predstavnici Komiteta za prikupljanje podataka o zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava, kao i predstavnici boračkih udruženja i žrtava rata iz Republike Srpske i sve to dostavili TRZ-u na dalji rad i postupanje. U originalnim izjavama pred policijskim i sudskim organima Srbije izbegla lica su svedočila o svojim stradanjima i stradanjima svojih sunarodnika, često u svojim izjavama navodeći i imena izvršilaca ratnih zločina. TRZ je„zaboravio” na ove dragocene izjave i bacio ih u magacin da trunu – navodi poslanik.

Posle zahteva Službe za otkrivanje ratnih zločina (SORZ) 03/4-3 sl. broj 1348/11-4, od 18. novembra 2011, TRZ je omogućio policijskim službenicima da ovaj ogroman materijal počnu da obrađuju i na osnovu njega otkrivaju ratne zločine i identifikuju izvršioce, podseća Drecun:

– Navedene izjave odnose se isključivo na žrtve srpske nacionalnosti i na izvršioce nesrpske nacionalnosti. Neblagovremenom obradom i držanjem ovako dragocenog materijala u magacinskom prostoru TRZ-a do kraja 2011, umnogome je otežano istraživanje i procesuiranje ratnih zločina koji su izvršeni nad Srbima u Hrvatskoj i BiH, kao i odbrana haških optuženika koji nisu imali pristup ovoj dokumentaciji. Onemogućena je i odgovarajuća odbrana od tužbe koju je Hrvatska podnela protiv Srbije, a onemogućena je i priprema odgovarajuće kontratužbe Srbije protiv Hrvatske.

B. B.

—————————————–

„Jezive poruke”

Paralelno s pojavom medijskih napisa o delatnosti Vekarića i TRZ-a, zamenik tužioca saopštio je i o ozbiljnim pretnjama i „jezivim es-em-es porukama” koje su počele da pristižu njemu i njegovoj porodici. „Te pretnje su stvarno monstruozne. Do sada smo imali sedamdesetak pretnji različitih vrsta, ali ovakve do sada nismo dobijali… One stvarno mogu da budu produkt samo delovanja nekog, rekao bih, manijaka, koji pominje moju decu, porodicu, silovanja i tako dalje. To me je iskreno uznemirilo i zabrinulo”, objasnio je Vekarić za američki radio Slobodna Evropa.

Zamenik srpskog tužioca za ratne zločine istakao je da je „stvorena atmosfera linča u kojoj se više ne oseća sigurno” i objasnio da pretnje koje mu se upućuju mogu naštetiti borbi za reformske procese u Srbiji. „Manji sam ja problem… Mislim da upravo ovakvi nastupi mogu da nanesu neku veću štetu jednoj borbi da reforme u Srbiji zaista uspeju na pravi način”, prenosi Vekarićeve reči Slobodna Evropa, uz njegovu dilemu da li se napadi na njega događaju zbog toga što rade „neke izuzetno ozbiljne predmete, da li je to zato što smo ušli u ’osinjak’ na Kosovu, da li to zato što radimo Srebrenicu, Štrpce…”, ili je to samo „lični stav određenog čoveka koji se sam našao ugroženim i prozvanim”.

B. B.

—————————————–

Od Nirnberga do Dubrovnika

Publikacija Tužilaštva za ratne zločine „Reči i nedela”, čiji je urednik Bruno Vekarić, predstavlja rezultat istrage protiv novinara, o čijem se pokretanju razgovaralo na Regionalnoj konferenciji o odgovornosti medija za ratne zločine, održanoj u Dubrovniku od 12. do 14. novembra 2007. godine. Kako je navedeno u publikaciji „Reči i nedela”, skup u dubrovačkom Interuniverzitetskom centru organizovali su Hrvatsko novinarsko društvo (HND), Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) i Medijacentar Sarajevo. Pridružili su im se i predstavnici tužilaštava, iz Srbije (Tužilaštvo za ratne zločine), kao i iz Hrvatske, BiH i Crne Gore. Podršku skupu dali su Misija Oebsa u Srbiji i program „Ist–ist – Partnerstvo bez granica”.

Pokrenute su inicijative da bi „za primer trebalo procesuirati kreatore ratne propagande, vodeće ljude medijskih kuća” i sprečiti „idejno novinarstvo, koncept u kome mediji služe ideji, projektu”. Ocenjeno je da „kažnjavanje za nedozvoljenu propagandu nije u suprotnosti s ostvarivanjem ljudskog prava na slobodu misli i opredeljenja”, jer je reč o „štetnoj propagandi”, gde su novinari označeni kao saučesnici u izvršenju krivičnog dela, odnosno podstrekači.

Kako je objašnjeno, ovo krivično delo, pored ostalih radnji, sadrži dva oblika izvršenja. Prvo je pozivanje, a drugo podsticanje na izvršenje krivičnih dela iz člana 141 do 144 iz KZ SFRJ (genocid, zločin protiv čovečnosti, ratni zločin protiv civilnog stanovništva, ratni zločin protiv ranjenika i bolesnika i ratni zločin protiv ratnih zarobljenika). Novinarima se, zapravo, stavlja na teret da, pozivanjem i podsticanjem, utiču na izvršenje određenih akcija, i izražavaju stavove koji stvaraju određena uverenja, prikrivanjem ili lažnim prikazivanjem određenih događaja i činjenica. Takav vid komunikacije s javnošću danas nazivamo govor mržnje, ali ostaje nejasna granica između krivičnog dela, posebno tako teških oblika kakav je genocid, i kršenja etičkog kodeksa. U diskusijama u Dubrovniku, pravljene su direktne paralele s Trećim rajhom, Hitlerom, Gebelsom i njihovim propagandistima, kojima je suđeno pred sudom za ratne zločine u Nirnbergu.

B. B.

—————————————–

Staljinističke optužbe

– Posle nedavnog postavljanja poslaničkog pitanja ministru pravde da li je zamenik tužioca za ratne zločine Bruno Vekarić na zakonit način biran na to mesto, izložen sam brutalnoj, neprihvatljivoj i nezakonitoj kampanji pritisaka, zastrašivanja i pretnji od strane Tužilaštva za ratne zločine –kaže za naš list narodni poslanik Milovan Drecun. On upozorava da se time krši član 103. Ustava Republike Srbije, po kome narodni poslanik uživa imunitet i ne može biti pozvan na krivičnu ili drugu odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje u vršenju svoje poslaničke funkcije.

– TRZ mi preti predistražnim postupkom, nastoji da me kompromituje izmišljenom pričom o krivičnom delu i bez ikakvih dokaza povezuju moje ime s navodnim pretnjama koje stižu Tužilaštvu. U dužem periodu sam predmet staljinističkih optužbi, medijskog linča i najgorih laži od strane pojedinaca iz Tužilaštva za ratne zločine. Koliko je ozbiljno zastrašivanje i težak pritisak na mene kao narodnog poslanika, pokazuje skandalozno pismo koje je TRZ uputio ambasadorima SAD i Oebsa, 14. juna 2013. godine. Oni me prijavljuju i tužakaju da svojim istupanjima u parlamentu, navodno, mogu da nanesem štetu radu Tužilaštva. Žale se stranim ambasadorima što su odgovarali na moja poslanička pitanja i što su došli pred Skupštinski odbor za KiM, tumačeći taj dolazak kao dobru volju a ne kao zakonsku obavezu – ističe sagovornik „Politike”.

Drecun naglašava da je mandat narodnog poslanika dobio od građana Srbije, a ne od stranih ambasadora, pa TRZ ne može i ne sme da ga kod stranih ambasadora i u javnosti diskredituje, zastrašuje i sprečava u obavljanju poslaničkog mandata:

– Pomenuta pisma predstavljaju opasan napad na Narodnu skupštinu. Da tragedija bude veća, taj isti TRZ je 10. novembra 2010. godine, na sastanku s Kendalom Dejom, pravnim savetnikom u ambasadi SAD, preko tužioca Vukčevića poručio, da su u Tužilaštvu spremni da se jednom mesečno sastaju s predstavnicima ambasade SAD i da preciznije govore o toku svakog predmeta! Pitam se da li je TRZameričko ili srpsko tužilaštvo. Kako to da TRZ smatra da je njihova dobra volja da dođu na sednicu Odbora za KiM, a s druge strane se nude američkoj ambasadi da je obaveštavaju o toku svakog predmeta? Nije li to odavanje službene tajne?

– Pitam i republičkog tužioca. Da li ga je TRZ obavestio, i da li je dobio odobrenje da, u pisanoj formi ili direktno, kontaktira u pomenutim slučajevima s osobljem stranih ambasada?Od kojih nadležnih organa TRZ dobija saglasnost, odnosno odobrenje i kojim organima, na primer BIA, VBA ili MUP,posle kontakata sa stranim diplomatskim predstavnicima, TRZ dostavlja izveštaje i na koji način, u cilju bezbednosne zaštite? Da li su ti nadležni organi obavešteni o pomenutim kontaktima? – pita Drecun.

B. B.

—————————————–

Devet pitanja za tužioca Vukčevića

Tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević pristao je na intervju za „Politiku”, ali nas je, pošto smo mu poslali pitanja, naknadno obavestio da ipak ne želi da razgovara. Zato objavljujemo ova pitanja, bez tužiočevih odgovora.

1. Kako je gospodin Bruno Vekarić od portparola Tužilaštva za ratne zločine (TRZ) postao zamenik tužioca? Pojedini pravni eksperti tvrde da je on samo u slučaju reizbora mogao da bude imenovan bez odluke Narodne skupštine.

2. Vaš posao se smatra opasnim. Da li i vama prete kao gospodinu Vekariću? Kroz kakve ste sve pretnje do sada prošli, imajući u vidu da vas pretnje prate od početka rada na poziciji tužioca za ratne zločine?

3. U publikaciji TRZ-a „Reči i nedela”, kao i u krivičnoj prijavi NUNS-a, pominje se veliki broj novinara. Možete li da nam kažete da li šest godina posle početka istrage postoje osumnjičeni, i koliko njih, u predmetu „Mediji”, ili su svi koji se pominju osumnjičeni?

4. Zašto ste pokrenuli istragu protiv novinara? Da li je to bio rezultat dogovora na skupu u Dubrovniku, u novembru 2007. godine?

5. Koliko je ljudi, i koliko dugo, bilo angažovano u istrazi? Poznato je da je jedan vaš tim mesecima sedeo u RTS-u i gledao stare dnevnike. Koliko radnih sati i ljudi je bilo angažovano da se pronađe neko sumnjiv, i zašto još nemamo imena osumnjičenih?

6. Gospodin Vekarić je rekao da je gospodin Drecun osumnjičen. Da li je on jedini, ili su i svi ostali koji se spominju u knjizi?

7. Ako vas bude kritikovao neki drugi novinar, pomenut u prijavi NUNS-a ili u knjizi „Reči i nedela”, da li ćete i njemu reći da je osumnjičen, kao u slučaju gospodina Drecuna?

8. Da li je Tužilaštvo za ratne zločine institucija koja treba da utvrdi ko krši novinarski kodeks? Vaša koleginica Jasna Šarčević na početku istrage je rekla na RTS-u da će TRZ da razdvoji žito od kukolja u novinarstvu. Da li je to posao TRZ-a?

9. Svi ljudi koje ste pomenuli u knjizi godinama žive pod senkom sumnje za planiranje, organizovanje i podsticanje genocida. Imaju li oni pravo da traže da ih ili oslobodite sumnje ili optužite?

B. B.

—————————————–

KARLOV UGAO

• Ratni huškači su se iz novina preselili na stadione.

• Ono protiv čega se kao novinar borio, sada je cilj njegove partije.

• Sva tužilaštva za ratne zločine u okruženju navijaju za svoje. Samo srpsko tera inat.

• Oni što nemaju drugog posla zameraju tužiocima što gledaju svoja posla.

• Milovan protiv Bruna. Za koga li će Srbi da navijaju?!

• Jedan huškački novinar je ljutito odbrusio: Pa šta? I opet ću, ako bude sreće!

• Tužilaštvo za ratne zločine je pokazalo čvrstinu. Nekoliko puta nije dostavilo izveštaje američkoj ambasadi.

• Ne treba nam ova anestezija da bismo se suočili sa sopstvenim zločinima.

• I mi bismo hteli da bude ni po babu ni po stričevima, ali su stričevi u Hagu, a baba u Moskvi.