Sezona “turšijske” kupovine medija u Srbiji

Preostali neprivatizovani lokalni i regionalni elektronski mediji u Srbiji prodaju se kao paprika i krastavci za turšiju, i uglavnom idu u korpu jednog čoveka Radoice Milosavljevića, biznismena iz Kruševca

Javnost se pita koji su motivi ovakve serijske kupovine radio i tv stanica, da li je to trgovina uticajem i novcem, kako će se to odraziti na medijske slobode u Srbiji i hoće li biti očuvan interes javnosti na objektivno informisanje.

Pišući, u egzilu u Parizu, dnevnik jedne televizije pod nazivom “Kradljivci sopstvene slobode”, književnik Vidosav Stevanović nije ni slutio da će se, borba građana Kragujevca da sačuvaju Radio televiziju Kragujevac, završiti njenom prodajom, biznismenu iz Kruševca Radoici Milosavljeviću, koji je već kupio ili najavio da će pazariti skoro sve preostale neprivatizovane lokalne i regionalne elektronske medije u Srbiji.

Obraćajući se pre skor dvadeset godina Kragujevčanima, koji su danima i noćima branili gradsku televiziju od namere režima Slobodana Miloševića da je stavi pod okrilje tadašnje Radio televizije Srbije, Stevanović je, između ostalog poručio, da “mediji moraju da služe svima, a da niko ne sme da se služi medijima”.

Stevanović, koji je u tim burnim vremenima bio prvi direktor oslobođene Televizije Kragujevac, prve nezavisne u Srbiji odavno je nezadovoljan stanjem medija u Srbiji i procenjuje da će se ovakvom privatizacijom opšta medijska klinička slika još više pogoršati.

“Ja sam još 2008. godine napisao otvoreno pismo Borisu Tadiću, tadašnjem predsedniku Srbije, u kome sam mu, između ostalog rekao, da su mediji gotovo ugušeni i da jedva dišu. Mislim da se stenje nije bitno popravilo i da je sve mutno. Mislim da mediji i dalje stoje loše i naravno da će ti privatnici koji to kupe svakako gledati ili da naprave komercijalne televizije iako ih već imamo koliko hoćemo. Na kraju, ja bih pitao tog čoveka koji to kupuje, ko mu daje novac? Treba tražiti tim putem jer se cela priča svodi na to ko plaća te ljude ili tog čoveka“, kaže Stevanović.

I Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije smatra da će sada ostavarivanje javnog ineteresa u medijima najviše zavisiti od države koja treba da obezbedi transparentnost vlasništva i novca.

“Jer ukoliko vlast i država omoguće ovoj većini kupaca medija da nekim podzemnim uticajem ostvaruju svoje interese, onda ćemo dobiti teledirigovane medije. Mislim da je sada zaista jako važno da budu potpuno transparentni tokovi novca. Ukoliko se to ne ostvari, na žalost, vlasnici medija će biti promenjeni ali ćemo i dalje imati neprofesionalne i neobjektivne medije”, kaže Obradović.

O motivima kupovine medija širom Srbije, želeli smo da razgovaramo i sa glavnim akterom, aktuelene medijske priče Radoicom Milosavljevićem, ali su se svi naši pokušaji da sa njim stupimo u vezu završali bezspešno.

Činjenicu da se vlasništvo nad prestižnim televizijskim stnicama u Pančevu, Kragujevcu, Kruševcu i još nekim gradovima koncentriše u rukama jednog čoveka, po Neveni Simendić, urednici Televizije Pančevo, koju je takođe pazario Milosavljević, može se tumačiti i kao želja kupca da širi svoj novi biznis.

“Moram da kažem, ako se principijelno govori, da bi za nekoga ko hoće da se bavi televizijskim biznisom, bilo besmisleno da kupi samo jednu televiziju. Da budemo iskreni, nmogi drugi nisu učestvovali u trci za medije, a možda su i mogli. I neko ko hoće da napravi ozbiljan televizijski biznis on bi morao da kupi nekoliko televizija u Srbiji. Za to kažem ne mogu u napred da govorim o tome i da ocenjujem, ali naravno sumnju izaziva to što neko ko se nije bavio medijima, sada ih kupuje”, priča Simendić.

U Radio televiziji Pančevo, koju je takođe pazario Milosavljević, od 63 zaposlenih njih 57 se opredelilo za otpremninu i dalo otkaz, što nedvosmisleno navodi na zaključak da ni njeni medijski radnici ne očekuju neki boljitak od privatizacije.

Rade Veljanovski, profesor Fakulteta političkih nauka, jedan od zagovornika privatizacije svih državnih medija, kaže da se nije očekivao ovakav konačan rasplet, mada dodaje da se nije očekivala ni neka mogo bolja situacija.

“Jer je potpuno jasno da ta prva privatizacija i ta takozvana prvobitna akomulacija kapitala u medijskoj industriji ne može ništa drugo da donese. Nažalost, pretpostavljam da je to svima jasno, u vreme socijalizma, niko od novinara, medijskih radnika ili medijskih stručnjaka, nije mogao da zaradi da novac da bi mogao da kupi medije. Tako da su medije mogli da kupe samo oni koji su na neki drugi način zaradili novac. Onda se dogodila još jedna stvar, kada su prošle godine usvajani novi zakoni, da je u velikoj meri oslabljen kriterijum o nedozvoljenoj medijskoj koncentraciji”, kaže Veljanovski.

On smatra da način na koji će interesi građana biti promovisani u medijskoj sferi ne zavisi isključivo od vlasništva nad medijima jer, kako kaže, u zakonima ima čitav niz mehanizama koji idu za tim da se u medijima pre svega promoviše javni interes, pa je sada prevashodni zadatak regulatornog tela, koje treba da vodi računa o tome kakvi se program proizvode.

“Drugim rečima, ako privatni vlasnici konkurišu svi za programske sadržaje koji će samo da promovišu rijaliti formate, muziku, lake sadržaje i tako dalje onda ne treba da dobiju dozvole za to. Nego će neko dobiti dozvolu za to, a neko će dobiti dozvolu ako pravi dobar informativni program, obrazobne sadržaje, ili ako ima dokumntarni program, dečji program, program za nacionalne manjine i tako dalje. Dakle, ja mislim da u prvom periodu posle privatizacije medija, situacija neće biti sjajna u medijskoj sveri, ali će protokom vremena ona polako da se prilagođava onome što je javni interes”, zaključuje Veljanovski.