Slučaj Veber: “Nisu strašne greške, strašne su stranputice”

Rečenica kojom me je zbog neke brlje u tekstu pre petnaestak godina utešio kolega Milan Milošević, tek mi je danas postala u potpunosti jasna. Zbog grube greške “Vremena”, koje je na naslovnoj strani objavilo portet zoologa Maksa Vebera umesto portreta njegovog daleko poznatijeg imenjaka sociologa – “Politika” je u subotnjem izdanju objavila tekst “Krokodilski portet Maksa Vebera”, uz nadnaslov “Sve se vraća, sve se plaća”.

Naslovna strana Vremena

Biser iliti “bistri planinski potok” srpskog novinarstva, kako je ovaj list opisao Goran Kozić, skoro pola stranice posvećuje pravljenju paralele između brlje s Veberom i nedavnog slučaja lažnog autora i lažne fotografije u “Politici”.

Stvar, naravno, nema veze s vezom – jer, u novinarstvu ima grešaka i grešaka. Jedne se stalno i svima događaju, bez zadnje namere i skrivenog cilja, zbog nepažnje, baksuzluka ili viših sila. Druge su, međutim, posledica stranputica s početka ove priče – greške koje su greške samo formalno, a iza kojih stoji nekakav plan, agenda, viši cilj.

Da li je “Vreme” pogrešilo? Jeste, i ranije je, i sigurno će mu se to dogoditi još koji put u budućnosti. I ja lično sam provela ko zna koliko besanih noći zbog brlje koja mi je promakla, zbog suvišne nule ili nule manjka u ozbiljnim istraživačkim tekstovima, zbog gluposti koju sam napisala i previdela. Nažalost, dešava mi se da pogrešim i danas, baš kao što će mi se – po cenu živaca, novih sedih vlasi i raznih drugih stvari – dešavati i nadalje. Takav je posao, zato između ostalog i umiremo mladi.

Međutim, da su novine u kojima radim kojim slučajem objavile pismo u kojem se bez ikakvih argumenata blate i diskriminišu feministkinje, pa i žene generalno – nema tih para i te argumentacije koja bi me zadržala. Da li je tekst potpisan imenom pravog ili izmišljenog autora, da li je uz tekst objavljena fotografija nemačkog glumca, italijanskog zavodnika ili prodavca s Kalenić pijace – bilo bi totalno nevažno. Jer, fotografija, pa (ako malo rastegnemo kriterijume) čak i potpis, mogu da budu posledica podmetačine ili greške. Greške zbog koje se možda ode na sud, zbog koje se malo postidimo, greške koju odmah priznajemo i zbog koje se, kao što je “Vreme” uradilo, odmah izvinjavamo.
Ali, sistematsko, a kao elegantno i između redova, podmuklo zapravo, blaćenje neistomišljenika, nevladinih organizacija, feministkinja, žena, novinarskih udruženja ili npr. Saveta za štampu, sada je već hronična pojava u “Politici” – nešto što ne može da se smatra greškom, već samo i isključivo dobro osmišljenom namerom, jasnom političko-medijskom agendom. I – što se mene tiče – stranputicom s koje sad već teško da ima povratka.

Zbog toga, zaista mi je posebna čast što me novinar “Politike” ovde proziva: “U međuvremenu, u raspevanim napadima na naš list prednjačio je i raštimovani par osokoljenih fizionomija iz nedeljnika “Vreme”, pod dairama i zurlama ostrašćene koleginice sa dva slova Z i živopisnog kolege sa jednim slovom T”. Jer, ta sa dva Z sam valjda ja, a ovaj s jednim T je valjda Teofil Pančić, iako ne razumem baš najbolje deo o dairama i zurlama.
Dakle, nama dvoma je, kako piše “Politika”, bilo “baš slatko da seire i da se džekiraju zbog evidentne podmetačine i nenamerne greške. Ali, jooooj, sve se vraća, sve se plaća, veli naš narod”.

Mislila sam nekako da kletvama, pričama o prokletstvu i lošoj karmi nije mesto u ozbiljnoj štampi, da pripadaju bapskim pričama i specijalizovanoj literaturi.
Srećom, pa je tu bistri potok da me razuveri.