Smrt uživo: Tragedija digitalnog doba

Hladnokrvno ubistvo dvoje novinara u Virdžiniji ponovo je u fokus stavilo mračnu stranu digitalnog doba

Gledaoci uobičajenog jutarnjeg programa na lokalnoj televiziji u Virdžiniji nevoljno su prošle nedelje postali svedoci brutalnog ubistva koje se odigralo na njihovim ekranima. Iako se nebrojena ubistva dešavaju pred našim očima u raznim filmskim ostvarenjima, ovoga puta nije bila u pitanju fikcija. Čuli su se krici… kamera je pala. Ovo je bilo stvarno. Pre nekoliko dekada, ova vest ne bi stigla dalje od lokalnih kuloara. Možda bi se načulo nešto u susednim državama, ljudi bi žalili i odmahivali glavom zbog gubitka mladih života, raspravljali o kontroli oružja ili mentalnom zdravlju ubice, ali već sledeća vest zaokupirala bi njihovu pažnju.

U 2015. godini stvari su drugačije.

Prenos na Tviteru

Nedugo pošto je oduzeo dva mlada života, nemilosrdni ubica krvavi čin počeo je da opisuje na svom nalogu na Tviteru… Kasnije je na Fejsbuk okačio i snimak ubistva iz prvog lica nalik onima koje viđamo u nasilnim video-igrama. Američki mediji već su požurili da voditeljku Alison Parker i snimatelja Adama Varda proglase prvim žrtvama ubistva na društvenim mrežama. Međutim, daleko od toga da je ovo usamljeni slučaj.

Čak i te monstruozne slike i snimci koji su uzbrzo preplavili internet deluju „pitomo“ u poređenju sa odsecanjem glava, spaljivanjima i sakaćenjima u režiji krvnika Islamske države koji svaki svoj brutalan čin dokumentuju video-kamerama i puste u etar. I ozloglašeni meksički narko-karteli posežu za ovakvom praksom kako bi usadili strah i poslali poruke upozorenja. Takođe, nekoliko osuđenih ubica u SAD su se izvinjavali, pokušavali da opravdaju svoj zločin ili čak hvalili svojim zlodelima na društvenim mrežama pre nego što su uhvaćeni.

Kod nas je poznat slučaj Darijana Musića, koji je nekoliko sati pošto je nasmrt pretukao svoju devojku Vladislavu Červenko u Novom Sadu bezočno ostavljao komentare na svom profilu na Fejsbuku. Želja za pet minuta slave na taj način preovladava strah da će takvim ponašanjem lakše biti uhvaćeni.

Želja za aplauzom

I tako, tri sata nakon ubistva u Virdžiniji, globalna digitalna zajednica deli brutalan snimak ubice, komentariše i raspravlja o njegovom manifestu na 23 strane koji je ostavio kao svojevrsno opravdanje za svoj krvavi pir pozivajući se na rasnu diskriminaciju.
Iako podeljenih mišljenja, psiholozi su složni u jednom – ovakvi slučajevi potrebe da se podele čak i najgora dela kakvo je ubistvo, u fokus stavljaju ulogu društvenih medija kao lakog načina za širenje mržnje i izopačenosti.

U pitanju su nesigurnost, narcizam i želja za reputacijom najčešće podstaknuti stvarnom ili izmišljenom nepravdom. Jedan strani stručnjak ispričao je da mreže kao što su Fejsbuk i Tviter podstiču urođene instinkte ljudskih bića da skrenu pažnju na sebe (odakle i opsednutost čuvenim selfijima) kao i želju za prihvatanjem i uklapanjem.

Na taj način, one služe i kao idealan kanal širenja čak i najiskrivljenijih verovanja i poremećnih teorija, dovodeći do toga da pojedinac svoja devijantna ponašanja tumači kao normalana pronalaženjem istomišljenika na društvenim mrežama (po principu, ako mi neko „lajkuje“ status, on misli isto).

Tu su, opet, želja za aplauzima i dokazivanjem. I naš istaknuti psihoterapeut Zoran Milivojević ispričao je za „Blic“ da ljudi kačenjem životnih situacija na društvene meže sebi žele da daju na važnosti.

Selfimanija

– Živimo u vremenu pamentnih telefona i virtuelnih socijalnih mreža. To u stvari znači da svako od nas ko je na društvenim mrežama ima neku svoju javnost kojoj se obraća. Pravilo koje postoji na mrežama jeste da se ono što nije objavljeno na mreži nije ni dogodilo. Mnogi ljudi posećuju određene događaje ili odlaze na putovanja kako bi objavljivanjem fotografija stekli nove poene važnosti u svojoj mreži. To se odnosi i na male, ali i na velike događaje u koje spada i objavljivanje čina ubijanja drugih. Tako je i ubica obavestio svoje pratioce na Tviteru šta je uradio – objašnjava Milivojević.

Društvene mreže i slava

– Na dubokom psihološkom nivou mi u stvari imitiramo poznate ličnosti i pokušavamo da održimo idealizovanu predstavu o sebi koju projektujemo na društvenoj mreži. Čovek koji je ubio novinare je očigledno bio teško poremećen. U njegovom umu ubistva koja je počinio su bila nešto pozitivno, herojsko, i on se u stvari pohvalio snimkom ubistava. Verujem da kod sebe nije imao telefon-kameru, da se ne bi odlučio da puca. Ovako se snimajući sebe kako puca umešao u direktan prenos i napravio globalnu vest. Kako se na kraju ubio, pitamo se šta je njegova dobit? Pored nekakvog zadovoljenja pravde u okviru njegove poremećenosti, on je verovatno bio uveren da je svojim činom dobio na važnosti i ušao u istoriju – dodaje psihoterapeut.

Popularnost vs. publicitet

Kako kaže, u pitanju je “poznata pojava kada je reč o želji da se postane poznat – da ljudi ne razlikuju popularnost od publiciteta”.

– Popularno je ono što za šta su ljudi čuli po nekom dobru, a publicitet dobije osoba koja napravi neki skandal, učini nešto lose – objašnjava doktor.

Rid Meloj, američki forenzički psiholog ističe još jednu opasnost “ubistava na društvenim mrežama”.

– Mnoge masovne ubice poslednjih godina bivaju inspirisani stvarima koje je neko pre njih uradio. Ali oni često žele da nadmaše svoje prethodnike i ostave sopstveni trag. Tako traže nove načine, a društvene mreže su pravi izvor – tvrdi Meloj.

I doktor psihologije sa Univerziteta “Sveti Džon”, mišljenja je da većina ljudi koji počine nasilan zločin imaju “iskrivljenu percepciju da rade dobru star”.

– Oni žele da prenesu svoju poruku do što više ljudi, a društveni mediji omoućavaju nam da ona stigne i do onih koje nikada u životu nismo upoznali – poručuje.

Ipak, previše je lako okriviti nove medije za propuste u ljudskoj prirodi i duboko ukorenjene društvene probleme, ali se mora postaviti niz opravdanih pitanja: odgovornost društvenh mreža, etika i dvostruki standardi kada je u pitanju prikazivanje smrti iz zapadnog sveta i slaborazvijenih zemalja.

Jedno je sigurno, društvene mreže su moderni oblik ljudske komunikacije i kao i svaki drugi može se koristiti za dobro ili zlo. Neki ljudi imaju tendencije da preuveličavaju njihov uticaj, ali je činjenica da one doprinose razvoju demokratije, spajaju ljude i povećavaju transparentnost u društvu. Ali, kako imaju i dramatičnu stranu, masove komunikacije mogu postati veoma tmurne i uznemiravajuće.

Ljudska radoznalost

Poznati psihoterapeut osvrnuo se i na publiku koja je sa velikom pažnjom ispratila “ubistvo uživo” navodeći da tu glavnu ulogu igra ljudska radoznalost.

„Kada je u pitanju publika, ne bih rekao da ljudi to vole da gledaju. Glavni motiv je da ljudi koji su saznali da se nešto desilo, žele da svojim očima vide šta se zapravo zbilo. Reč je o normalnoj ljudskoj radoznalosti koja je pojačana kada su nesrećni događaji u pitanju. Postoji nekoliko mišljenja zašto negativni događaji privlače vise pažnje, a glavno je da je to povezano sa preživljavanjem, odnosno da se ljudi poistoviećuju sa onima kojima se nešto loše događa i da se pitaju šta bi oni mogli drukčije da urade kada bi se našli u takvoj situaciji“, kaže naš stručnjak.

Teror islamista

Ipak, Milivojević je napravio razliku između izopačenih pojedinaca koji posežu za ovakvim metodama i sličnoj praksi džihadista Islamske države.

„Kod zastrašujućih pogubljenja koje u svojim propagandnim filmovima objavljuje Islamska država je reč o tipičnom terorizmu. Ti filmovi nose poruku njihovih autora. Oni žele da svetu pokažu kako su oni jaki, moćni, kako su nemilosrdni prema svojim neprijateljima, odnosno da zastraše publiku. Reč teror označava strah, užas, i teroristički čin uvek podrazumeva i poruku javnosti koja zastrašuje“, ističe za naš list.