Stvarnost protiv cenzure

Cenzura ne postoji, ali samo zato što je kao oblik kontrole mišljenja prevaziđena, i to još od Miloševićevog vremena, koje je bilo vreme između dve epohe ili početka nove, zavisi od gledišta.

Još i tada, naime, cenzuru kao naknadnu grubu intervenciju u stvarnost, počeo je da zamenjuje suptilniji i tehnološki napredniji oblik učitavanja, odnosno izgradnje stvarnosti. U Miloševićevo vreme još uvek je postojala stara cenzura i s njom dve paralelne stvarnosti – jedna javna u medijima, a druga paralelna – šta su ljudi pričali po kafanama, stanovima i privatnim kružocima, potom i na trgovima i ulicama.

Paralelnost se recimo ogledala i kroz postojanje opozicionog dnevnika Naša borba, čijoj opozicionoj poziciji su doprinosili sami Miloševićevi socijalisti. Jer su, pre svega kroz lik Ivice Dačića, tadašnjeg portparola, prema listu iskazivali potpunu ignoranciju – Naša borba nije mogla da dobije izjavu, intervju ili daleko bilo informaciju od članova SPS, jer je stav partije bio da je reč o neprijateljskim novinama. Za razliku od, recimo, što bi rekao filozof i samostalni autor Ištvan Kaić, tada mladog i poletnog funkcionera SRS Aleksandra Vučića, koji se nije ustezao da sarađuje sa Našom borbom, tvrdeći da pet hiljada radikala svakog dana kupuje ove novine samo da bi se nervirali i sekirali čitajući ih. Teoretski, tačka preokreta od cenzure kao ograničavanja mišljenja i njegovog kontrolisanog „hiperstvaranja“, koincidira sa dolaskom interneta – i pokretanjem Dnevnog telegrafa.

Samo što je moneta u ovom slučaju uticaj meren kroz citiranost, gledanost izraženu u šerovima i rejtinzima, te broj „foloversa“, „lajkova“, tiraž… Sledstveno i nosioci tog uticaja uživaju, prema ruskim sociolozima, rentu – ekonomski pojam kojim se završava Marksov Kapital, što znači da je plata za isti ili sličan posao u rasponu od „šake pirinča“ do „šake zlatnika“.

Videvši prvi broj, Vojislav Šešelj je izrekao da je dnevni tabloid najozbiljnije koncipiran režimski medij dotada. Pokazalo se, i od tada. Mejnstrim kreirana stvarnost i javno mnjenje prestali su da postoje paralelno, već su se uvezali, recimo, poput školskog prikaza DNK lanca. I u tom lancu nema nevinih – ni medijskih radnika, ali ni korisnika društvenih mreža, kao što su potrošačkom društvu svi potrošači.

Samo što je moneta u ovom slučaju uticaj meren kroz citiranost, gledanost izraženu u šerovima i rejtinzima, te broj „foloversa“, „lajkova“, tiraž… Sledstveno i nosioci tog uticaja uživaju, prema ruskim sociolozima, rentu – ekonomski pojam kojim se završava Marksov Kapital, što znači da je plata za isti ili sličan posao u rasponu od „šake pirinča“ do „šake zlatnika“.

Suštinski, sem te ogromne socijalne nejednakosti između vrlo uticajne manjine i slabouticajne većine u medijima, razlike nema – uloga je ista u opsluživanju proizvodnje poželjne stvarnosti. S tim što biološki izumire generacija novinara koja je imala iskustvo drugačijeg pristupa i svest o tome. Iako je pokojni Aleksandar Tijanić uzor mnogima uprkos svojoj kontroverznosti, više nema ko da pita gde su Dečani, a gde tapija na Briselski sporazum, i da li se Vidovdan u stvari slavi 16. oktobra. I to odsustvo je zakonomernost, kao što je postalo nemoguće napisati tekst bez Gugl pretraživača. Tema cenzure vraća se u fokus onako istoricistički, kao što se snimaju rimejk filmovi, kako bi se pokazala moć nove tehnike. Ali to ne znači da je ta relativno nova hiper nadograđena stvarnost neprobojna. Svoje dimenzije i moć ona tek isprobava, a recimo štrajk advokata pokazuje da jaka i disciplinovana interesna grupa može da „prođe“ kroz nju kao voz u rimejku Totalnog opoziva kroz gravitaciono jezgro. U filmu stradaju svi koji se nisu vezali u datom trenutku, i to je možda najbolja pouka.

 gif by http://giphy.com/gifs