Na nekoliko poslednjih novinarskih nagrada za istraživačke poduhvate koje dodeljuju NUNS, EU i američka ambasada pala je senka jer se, umesto na činjenicama, tekstovi zasnivaju na nagađanjima
Neke novinarske nagrade značajne su zbog imena, a neke zbog čeka. Najbolja, ali i najređa kombinacija je kada plaketu sa zvučnim imenom prati i ček. To objašnjava prašinu koju je krajem 2015. godine podigao „Aleksandar Tijanić”, nagrada koju Udruženje novinara Srbije (UNS) od prošle godine dodeljuje za novinarsku borbenost. Iskusni urednici, poznata novinarska imena, nadali su se priznanju nazvanom po jednom od najznačajnijih srpskih novinara koji za života nije dobijao nagrade. Ali, žiri ih je neprijatno iznenadio kada je „Tijanića” dodelio mladoj „Politikinoj” novinarki Jeleni Popadić. Ova nagrada je jedno od najvrednijih domaćih priznanja – i zbog imena koje nosi i zbog koverte u vrednosti od 2.000 evra koja uz nju ide.
Ali, šta se dešava kada dođe do raskoraka između ugleda i keša? Šta je milije nagrađenim novinarima? Biznismen Bogoljub Karić je dokazao da čak i novinari koji su godinama slovili za ljude od integriteta u jednom danu mogu dobar deo ugleda da trampe za nešto love. Samo kad gazda Bogi nazove!
Debate oko cene časti i sramote novinari su najčešće vodili povodom nagrade „Braća Karić”, ali kada su birani za laureate nisu je se odricali. Ovo priznanje na početku je bilo merilo kvaliteta – prvu nagradu dobio je legendarni novinar „Politike” Predrag Milojević, dopisnik iz Berlina i Londona, autor intervjua s Hitlerom, Čerčilom, Musolinijem… Nakon Milojevića braća Karić su nagradila pozorišnog kritičara i intelektualca Jovana Ćirilova. Kasnije je to priznanje delilo sudbinu političkih prilika u zemlji pa su je posle petog oktobra dobili novinari Bojana Lekić, Miloš Vasić, Dragan Bujošević… A 2014. „za izvanredna dostignuća u medijskoj sferi” nagrađen je vlasnik televizije Pink Željko Mirović.
MARINI FRATUCAN NAGRADA ZA PRILOG O SREBRENICI
I novosadska novinarka Marina Fratucan, koja je poslednjih nedelja u žiži javnosti kao donedavna honorarna saradnica Radio-televizije Vojvodine, dobitnica je međunarodnih novinarskih priznanja. Njoj je u bugarskom Plovdivu svojevremeno uručena nagrada Evropske asocijacije regionalnih televizija Cirkom za najbolji „njuz magazin”. Nagrađena je epizoda emisije „Radar” čija je tema bila posvećena obeležavanju dve decenije od zločina u Srebrenici, ali i 23 godine od zločina nad srpskim civilima na području Bratunca. Tema emisije je bila, objasnila je ova novinarka na TV Šabac, zašto je teško izgovoriti „genocid”, odnosno „nazvati stvari pravim imenom”. Nagrađena emisija emitovana je pre godinu dana na vojvođanskom Javnom servisu, pošto je ruski veto blokirao usvajanje britanskog predloga rezolucije o Srebrenici u Savetu bezbednosti UN.
Zbog prihvatanja nagrade pećkog mogula i nezadovoljstva kolega s Devedesetdvojke, Bojana Lekić se osetila prinuđenom da da otkaz na B92, što su čelnici ovog radija pozdravili kao „visokomoralni čin”. U čuvenoj emisiji na Studiju B zasuzila je dok je objašnjavala da je 33.000 maraka ustupila roditeljima, ali, u trijumfalizmu neposredno posle petog oktobra, deo dotadašnjih saboraca i javnosti nije mogao da joj oprosti što je prihvatila nagradu.
Videvši kroz šta je prošla Lekićeva, tadašnji zamenik glavnog urednika NIN-a Dragan Bujošević priznao je u emisiji „Izađi na crtu” da je u celoj situaciju dobitnik upravo on i to zato što nagradu – nije dobio. Naime, žiri je u prvom momentu odlučio da njemu dodeli priznanje, ali se od toga odustalo jer je bio angažovan na BK televiziji.
Finansirajući medijske projekte, EU se po pravilu ograđuju od stavova koje autori iznose u tekstovima, ali kada dodele priznanja, oni nedvosmisleno odobravaju ono što je napisano. Šta kada se ispostavi da su tekstovi netačni
„Ja sam srećno prošao u celoj ovoj priči”, zaključio je tada Bujošević da se zapravo spasao harange i dodao: „Da li bih uzeo nagradu ili ne da sam na njihovom mestu – verujte mi da ne znam. To su verovatno stvari koje se odlučuju u tom trenutku”. Ali, već sledeće godine dileme nije bilo – našao se na listi novinara ovenčanih Karić nagradom.
I principi novinara „Vremena” Miloša Vasića 2005. poklekli su pred Karićem – s bine beogradskog Narodnog pozorišta objasnio je kako je nagrada njemu zapravo dobar znak za budućnost istraživačkog novinarstva.
Poslednja epizoda iz medijsko-palanačkog života Srbije još jednom je potvrdila da je fenomen politizacije nagrada zahvatio članove novinarske hemisfere. Do sada je medijska čaršija zajedljivo komentarisala da je za dobijanje većine priznanja presudno da nagrađeni, i oni koji nagrađuju, dolaze iz kruga istomišljenika. Da li su poslednji događaji u vezi da nagradom „Milan Pantić” pokazali da je za nagrađivanje novinara neophodno čak i da članovi žirija međusobno dele slična uverenja? Naime, nagrada za novinarsku hrabrost, nazvana po ubijenom jagodinskom novinaru, prvi put za 15 godina nije dodeljena. Iz „Večernjih novosti” su tvrdili da je tako odlučio žiri. Kada se pobunilo Udruženje novinara Srbije (UNS), ispostavilo se da zasedanja nije ni bilo i da „Večernje novosti” nisu čak ni telefonom konsultovale članove žirija iz NUNS-a, jagodinskog „Novog puta” i književnog kluba „Đura Jakšić”.
„Mislite li da toliko treba da se raspravlja u javnosti o tome da li je dodeljena nagrada ’Milan Pantić’”, upitao je generalni direktor i glavni urednik „Večernjih novosti” Ratko Dmitrović članove UNS-a koji su se povukli iz žirija u znak protesta zbog degradacije nagrade. Ostalo je nejasno koliko je njegovoj odluci kumovao – tviter, odnosno sukob između Dmitrovića i NUNS-a koji je nedavno eskalirao na društvenim mrežama. Naime, glodur „Novosti” je članove pomenutog udruženja na Tviteru nazvao „antisrbima i kroatofilima”, a NUNS Dmitrovića „vojvodom”, optužujući ga za „povratak govora mržnje iz ratnih devedesetih”.
Generalni sekretar UNS-a Nino Brajović ističe da je upravo priznanje „Milan Pantić” do ove godine važilo za nagradu koju dobijaju žurnalisti bez obzira kojoj redakciji ili kojem udruženju pripadaju.
– Nažalost, česta je pojava da određene nagrade odlaze samo jednom taboru novinara ili redakciji. Zbog toga smo od 2000. godine počeli da vodimo statistiku i ona pokazuje da su u manjini slučajevi u kojima su dobitnici priznanja ujedno i članovi UNS-a – kaže Brajović. I zaista, prvi dobitnik nagrade koja je dobila ime po kolegi za čije ubistvo još niko nije odgovarao, bio je Jugoslav Ćosić, današnja zvezda N1 televizije.
Predsednik NUNS-a Vukašin Obradović smatra da novinarska udruženja ne dodeljuju nagrade istomišljenicima, već da se „razlike između UNS-a i NUNS-a reflektuju na dobitnike nagrada”.
– Nagrade su izraz razlika koje postoje u pogledu ta dva udruženja na srpsko novinarstvo. Nijedan žiri nije bezgrešan i normalno je da se dešavaju propusti. Ipak, kada upoređujete NUNS i UNS, nama je posebno drago da su kolege iz UNS-a iz faze u kojoj su najznačajniju nagradu „Dimitrije Davidović” dodeljivali novinarima poput Milorada Komrakova ili Dragoljuba Milanovića došli do toga da laureat ove nagrade bude i, recimo Filip Švarm, urednik nedeljnika „Vreme”, inače ugledni član NUNS-a – kaže Obradović.
MALEROZNI LAUREATI
Novinari nisu solidarni, ali će se složiti u jednom – da nemaju sreće. Rade stresan posao za male pare. Nemaju radno vreme, a imaju neprijatelje. Mrze ih negativni junaci njihovih tekstova, a ne vole ih mnogo ni oni o kojima pišu dobro. Njihovim sagovornicima uvek se čini da su u životu mnogo bolji nego u tekstu. Sve u svemu, novinar mora da je uvek na oprezu, pa čak i kad prima nagrade. O tome svedoči slučaj dopisnika RTS iz Požarevca Novice Savića. Naime, grad je ovog novinara 2014. nagradio Oktobarskom nagradom. Kako i dolikuje nagradi za životno delo, pored povelje dobio je i nešto novca – oko 60.000 dinara. Međutim, sledeće godine stigao mu je podsetnik o ovom događaju i to iz Poreske uprave – rešenje na osnovu kojeg je u obavezi da plati oko 12.000 dinara na ime poreza na razliku u zaradi za mesec kada mu je nagrada uručena. Na žalbu laureata Poreska uprava je ipak utvrdila da se ne radi o ekstraprofitu.U beogradskoj medijskoj čaršiji još se prepričava anegdota kada je nagrada završila u stečajnoj masi Karićeve banke. Novinar jednog beogradskog nedeljnika, pošto mu je uručeno priznanje „Braće Karić”, odlučio je da novac sačuva u banci svog darodavca. Ubrzo je Astra banka zajedno s nagradom otišla u stečaj, a laureat u potragu za načinom na koji može da izvuče pare.
Švarmovo ime na spisku dobitnika UNS-ove nagrade, ipak, nikako nije izuzetak koji potvrđuje pravilo. Naprotiv, pored urednika „Vremena”, UNS-ovu nagradu za uređivački rad u poslednjoj deceniji dobili su i Olja Bećković, Ljubica Gojgić, satirični portal Njuz.net, Nenad Lj. Stefanović… Ne samo što dobitnici nisu članovi UNS-a, već teško da sebe vide kao istomišljenike UNS-a. Nino Brajović izvlači zaključak da je velika razlika između dva udruženja uočljiva već na osnovu spiskova dobitnika njihovih nagrada. Za razliku od NUNS-a, ovo udruženje ne bira dobitnike nagrada među političkim prijateljima, nego među najistaknutijim profesionalcima.
U Srbiji ima oko dvadesetak novinarskih nagrada, a dodeljuju ih redakcije, novinarska udruženja, festivali… Naše kolege se žale da su se nagrade pokazale kao odlično sredstvo za šminkanje biografija. A vrlo često žiri sumnjivog autoriteta nagradu dodeljuje onima za koje je malo verovatno da će ih zapamtiti istorija srpskog novinarstva. Postoje i novinari koji imaju više nagrada nego napisanih tekstova.
S naročitim entuzijazmom žurnalisti se javljaju na konkurse Evropske unije. Ove godine delegacija EU izdvojila je 15.000 evra kako bi nagradila najbolje novinare istraživače. Među nagrađenima je i BIRN-ov tekst o ispumpavanju vode iz kopa Tamnava. Prethodno je taj isti tekst EU finansijski podržala u okviru projekta „Jačanje medijskih sloboda u Srbiji”.
Biznismen Bogoljub Karić je dokazao da čak i novinari koji su godinama slovili za ljude od integriteta u jednom danu mogu dobar deo ugleda da trampe za nešto love
I tu ne bi bilo ništa naročito sporno da davno pre dodele nagrade BIRN-u od Svetske banke nismo saznali da su novinari BIRN-a prećutali bitne činjenice o ovom projektu, a koje su i te kako mogle da utiču na stav čitalaca. Tako je BIRN-ov novinar Aleksandar Đorđević prećutao da je projekat „Tamnava” kreditirala Svetska banka, da ga je kontrolisala i da je utvrdila da nije bilo propusta. BIRN je netačno tvrdio da konzorcijum koji je dobio posao nije imao referencu, da su angažovali podizvođače, da je mogla da se izbegne primena Zakona o javnim nabavkama… Prema novinarskom kodeksu, takav način rada, kada se činjenice prikrivaju, isto je što i iznošenje laži. Finansirajući medijske projekte, EU se po pravilu ograđuju od stavova koje autori iznose u tekstovima. No, kada dodele priznanja, time valjda nedvosmisleno odobravaju ono što je napisano. Kako je onda BIRN-ovo izveštavanje o Tamnavi uspelo da ispuni visoke evropske novinarske standarde koje EU kod nas zagovara?
I nagrade za istraživačko novinarstvo koje zajedno dodeljuju NUNS i ambasada Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu ove godine je pripala autoru jednog u najmanju ruku manjkavog teksta. U konkurenciji onlajn medija prvu nagradu je dobilo istraživanje KRIK-a o 24 nekretnine koje navodno u Bugarskoj poseduje gradonačelnik Beograda Siniša Mali. Mnogo pre dodele nagrade ispostavilo se da transakcija nije do kraja proverena, da su neki detalji sporni i da Mali u Bugarskoj izgleda ima barem 23 stana manje nego što je KRIK tvrdio.
Upadljiva je sličnost između ovih primera. EU je finansirala i nagradila BIRN, dok je KRIK partner američke istraživačke mreže OCCRP koju finansira USAID. Nije ni čudo da se srpska vlada katkad upita da li joj sa Zapada preko novinarskih nagrada šalje poruku u kom pravcu da usmeri brod?
Razume se da je za svaku pohvalu spremnost da se nagrađuju novinari koji istražuju nečasne radnje političkih funkcionera. Ali da li je ta odlučnost katkad selektivna? Kada je „Pištaljka” ekskluzivno obelodanila još krajem 2010. godine, dok je Demokratska stranka još bila na vlasti, da 70 različitih državnih organa i institucija kupuje robu i koristi usluge firme tadašnjeg ministra Olivera Dulića, bio je to rezultat spektakularnog istraživačkog rada kom niko nije našao grešku. NUNS tada nije smatrao da je taj tekst vredan nagrade za istraživačko novinarstvo. Umesto „Pištaljke”, te 2011. godine priznanje je dobio novinar Zoran Janić za tekst „Kabinet doktora Koštunice”, objavljen na portalu E-novina. Po objavljivanju dobitnika protestovala je novinska agencija Beta, tvrdeći da je nagrađeni u tekstu naveo „vrlo teške i apsolutno neistinite optužbe” na račun Bete. Naime, Janić je napisao da je ova agencija objavljivala saopštenja „zemunskog klana”. NUNS je svoju odluku pravdao rečima da su o dobitniku odlučivali polazeći od pretpostavke da su novinari – dobronamerni.
Iste godine Janić je optužio i reditelja Emira Kusturicu da je bio kurir Službe državne bezbednosti (SDB) i plaćenog ubice. Pošto je svetski poznati reditelj podneo tužbu, Janić je izgubio proces, a u pravosnažnoj sudskoj presudi piše da je autor odgovoran za iznošenje neistina i uvreda i da te neistine pre objavljivanja nije čak ni proveravao.
Slično se desilo i u slučaju nagrade dodeljene novinarki Bete Ivani Jovanović 2009. godine, neposredno pošto je u NUNS-ovom „Dosijeu o medijima” objavila tekst „Ratnici drugog ešelona”. Dokazujući tezu da su srpski novinari odgovorni za najteže ratne zločine tokom sukoba 90-ih, trojici novinara „Večernjih novosti” dopisala je izraze kojih u njihovim tekstovima nema, a nekadašnjeg novinara Rojtersa Vjekoslava Radovića označila kao autora izmišljene vesti o ubijenoj srpskoj deci u Vukovaru. Šest godina kasnije, beogradski sudovi stavili su njen novinarski rad u potpuno drugi, manje laskav kontekst. Novinari „Večernjih novosti” dobili su prvostepeni spor koji su poveli protiv Jovanovićeve, dok je Apelacioni sud pravosnažno utvrdio da su Ivana Jovanović i NUNS povredili čast i ugled Vjekoslava Radovića.
Upitan da li ove loše odluke narušile kredibilitet nagrade, Vukašin Obradović kaže da članovi komisije koja bira dobitnike ne mogu da predvide kako će neko da piše u budućnosti. Naš sagovornik ističe i da jedino što može da se zameri KRIK-ovom nagrađenom istraživanju – naslov.
– Naslov svakako ne odražava ono što sadrži tekst, ali dalje iz testa se vidi da je Siniša Mali jedan stan kupio za sebe a drugi za firmu koju je zastupao. Problem s NUNS-ovom nagradom, ako postoji, jeste u tome što u Srbiji nisu do kraja definisani standardi istraživačkog novinarstva. Zapravo, sve je manje istraživačkog novinarstva, jer su redakcije siromašne i nemaju dovoljno finansija da podrže istraživački tekst na kojem će se raditi mesecima – ističe predsednik NUNS-a.
Naš sagovornik objašnjava i da su tu nagradu dobili i Drago Hedl i Boro Kontić, „ljudi koji imaju neupitne novinarske karijere”. Međutim, podaci o dobitnicima nagrada za istraživačko novinarstvo demantuju Obradovića – NUNS nije nagradio Hedla i Kontića. Obojica su dobila nagradu „Jug Grizelj”, koju dodeljuju porodica i prijatelji ovog novinara.
Obradović povlači paralelu između nagrade koju su NUNS i SAD dodelili KRIK-u i priznanja koje je UNS dodelio Jeleni Popadić. Naime, predsednik NUNS-a podseća da je Komisija za žalbe utvrdila da je u tekstovima nastalim posle uručivanja nagrade „Aleksandar Tijanić” Popadićeva prekršila kodeks. I to je istina – članovi komisije osudili su je jer je istraživala donacije koje iz stranih fondova stižu na račune domaćih NVO i objavila podatke američkog Fondacija centra. Reč je o autoritativnom izvoru javnih podataka na kom se u Njujorku ukrštaju informacije iz 35 nezavisnih izvora. Redakcija „Politike” odbacila je ocenu Komisije za žalbe, u čijem sastavu preovlađuju nunsovci, da preuzimanje javnih podataka sa javne baze podataka nije po Kodeksu novinara Srbije.
Kakav odvratan pamflet!
Baš odvratno. Ceo tekst je napisan zbog nekoliko zadnjih pasusa.