Transkript polemike sa tribine Saveta za štampu

UNS onlajn prenosi svojim čitaocima diskusiju sa prve u nizu tribina o radu Saveta za štampu, na kojoj se govorilo o odlukama Komisije za žalbe u prethodnih šest meseci i funkcionisanju ovog samoregulatornog tela.

Snimak tribine dostupan je na sajtu Pres centra UNS-a pod nazivom „Tribina Saveta za štampu“.

Gordana Novaković: Dobar dan, hvala vam što ste došli, ovo je redovna tribina Saveta za štampu o rezultatima rada Komisije za žalbe i ovo je nešto što ćemo u narednom periodu raditi na svaka tri meseca. Predstavljaćemo javnosti ono što je Komisija za žalbe radila u proteklom periodu, ovoga puta 6 meseci pošto je prva ove godine. Sa vama su danas Stojan Marković, predsednik Komisije za žalbe u prethodnom periodu, Ljiljana Smajlović, predsednica Upravnog odbora Saveta za štampu i Božo Prelević, član Komisije za žalbe, predstavnik javnosti u Komisiji za žalbe. Njih dvojica će govoriti nešto detaljnije o slučajevima koje smo imali u proteklom periodu. Ja bih samo za početak da vam dam neke podatke o tome šta smo zapravo radili u prvih šest meseci ove godine. Savetu za štampu su podnete 33 žalbe u prvih 6 meseci, u proceduri je još 5, i u odnosu na, recimo, prošlu godinu, to je nekih desetak žalbi više u odnosu na isti period prošle godine. Taj broj, čini mi se, stalno raste. Od kad smo počeli da radimo, svake godine se povećava i sad to izgleda ovako: Komisija je odlučivala u 15 slučajeva i u 2 nije uspela da usaglasi odluku. Šest žalbi je odbijeno, ocenjeno je da Kodeks nije prekršen, u 7 slučajeva je zaključeno da jeste prekršen Kodeks i sad, recimo, da su sve različiti mediji. Ono što primećujemo u poslednjih, u ovom periodu je da se povećava broj žalbi koje se odnose na onlajn medije za razliku od štampanih i dalje se, ono što je karakteristično, najčešće krše osnovne odredbe Kodeksa koje se odnose na istinitost izveštavanja, na to da se ne proveravaju informacije, da se ne konsultuje više izvora, da se ne razlikuju činjenice od pretpostavki i nagađanja. U dva slučaja imali smo prekršaj Kodeksa kada je reč o diskriminaciji i ono što se odnosi na prekršaj negovanja kulture, etike i javne reči je tekst koji je sadržao uvredljive kvalifikacije. Ono što je u proteklih 6 meseci izazvalo možda najviše pažnje u javnosti su dve žalbe koje je podneo Tomislav Nikolić, predsednik Srbije. Komisija za žalbe je u oba slučaja odlučila da Kodeks nije prekršen i dobro je da imamo jedinog predstavnika Komisije koji je mislio suprotno – Božu. Ono što je usledilo posle toga je prepiska sa predsednikovom savetnicom, pa ukoliko bude pitanja na tu temu, naša predsednica Saveta za štampu će rado odgovoriti na bilo šta što je u vezi sa tim. Sad bih dala reč Stojanu da malo govori o tome šta smo radili.

Stojan Marković: Ja bih izdvojio, da kažem, na neki način tri stvari koje su jako bitne bile za rad Komisije za žalbu u ovih 6 meseci poslednjih. Prvo je da smo imali jednu posetu, radnu, Nemačkom savetu za štampu, Preseratu, uz pomoć Kancelarije Saveta Evrope, ako sam se dobro izrazio, a to je nama bilo jako korisno zbog razmene iskustava i da vidimo kako to funkcioniše u zemlji koja je, bar u toj sferi, ako ni u čemu drugom, a jeste i u svemu drugom, daleko ispred Srbije i bilo nam je korisno da saznamo ta iskustva tamo i jako korisne stvari smo saznali, između ostalog smo saznali i kako se finansira Preserat, dakle, otprilike njihov budžet godišnje milion evra, od čega 600.000 evra daju osnivači Saveta za štampu, a 400.000 evra dolazi iz državne blagajne, pri čemu nemaju obavezu da podnose bilo kakav izveštaj državi o tome kako su tih 400.000 evra potrošili, što je, kako da kažem, kod nas jedna potpuno nezamisliva varijanta finansiranja i neopravdavanja tih sredstava. Razlog tome je pre svega u tome što se bitno smanjuju troškovi medijskih sporova koji bi bili vođeni po redovnim sudovima, u redovnom sudskom postupku. Kolika je ogromna ušteda koju država Nemačka ima vidi se po tome što dobar deo tih primedbi ili žalbi ne ide na sudsku tužbu nego se žalioci obraćaju Preseratu, tj. njihovoj Komisiji za žalbe i na tom nivou se rešava. Ja mislim da je to jedan od onih razloga sa kojim i mi treba na neki način sutra da razgovaramo oko daljeg funkcionisanja Saveta za štampu i, pre svega, finansiranja, ali ne samo to, ta poseta nam je bila korisna i zbog uporedne analize žalbi koje oni dobijaju, predmeta i koje mi dobijamo i ja dosad nisam čuo, a imali smo dosta razgovora sa prestavnicima nekih drugih Saveta za štampu i Komisija za žalbe kako iz bivše Jugoslavije, tako i iz Evrope, da se jedan predsednik države obratio Savetu za štampu, tj. Komisiji za žalbe da traži da se oceni da li je neki medij koji je o njemu nešto napisao ili objavio prekršio Kodeks novinarski. I zato, bez obzira šta ja lično, ili bilo ko misli o našem predsedniku države, mislim da je ovo jedna jako značajna stvar, ove dve žalbe koje je predsednik Srbije Nikolić uputio Savetu za štampu, tj. Komisiji za žalbe jer je to pre svega, sa tog nivoa jedne visoke, ili najviše državne funkcije, jedno veliko priznanje Savetu za štampu i Komisiji i jedan podsticaj samoj regulativi u medijskoj sferi u Srbiji, a i dodatno sam ponosan što je Komisija te žalbe ocenila da nemaju elemente prekšaja Kodeksa, čini mi se da smo se i mi kroz Savet za štampu i Komisiju za žalbe dokazali malo pravedniji nego ovo naše reformisano pravosuđe, jer ne verujem da bi ishod bio isti da se predsednik obratio sudu i što ne znači da ga stimulišem da to uradi, naprotiv. Jedino što ostaje nepoznanica, to je da ni dan danas ne znamo gde je predsednik države bio ona dva dana koja su sporna u tim tekstovima u Blicu i Alo! i čini mi se da je pomalo ova njegova savetnica za medije bacila senku na taj postupak Nikolića, koji podržavam (što se obratio Savetu), time što se naknadno upustila u diskusiju oko toga da li je ta odluka naša bila ispravna ili nije. Ne mislim naravno da svi treba da prihvate odluke Saveta za štampu, tj. Komisije za žalbe, kao bogom dane, nego prosto mislim da nije bilo uputno da se sa tog nivoa radi. Treća stvar je da smo iz uobičajenog prostora gde inače Komisija za žalbe zaseda, a to je u objektu koji je sedište Asocijacije medija, majsku sednicu održali na Fakultetu političkih nauka gde smo očekivali prisustvo petnaestak do 20 studenata, međutim, svi smo, ja mislim, bili iznenađeni kad smo tamo ušli u amfiteatar koji je bio prepun, gde je bilo preko 200 studenata i mislim da je to bilo jedno dragoceno iskustvo, kako za nas u Komisiji za žalbe tako i za studente završne godine, to im je bilo poslednje predavanje koje su imali na fakultetu, a verovatno će se mnogi od njih sutra baviti novinarstvom ili na neki drugi način biti vezani za novinarstvo, tako da mislim da je to i za njih bilo jedno ogromno i značajno iskustvo. To bih izdvojio kao najznačajnije događaje u ovih 6 meseci koliko je iza nas u radu Komisije za žalbe.

Gordana Novaković: Da vidimo, predstavnici javnosti obično malo drugačije vide rad Komisije od novinara koji u njoj sede, pa možda Boža ima malo drugačiju ideju o tome šta smo radili.

Božo Prelević: Ja mislim da je činjenica da nema sudskih postupaka iza onih, ili meni nisu poznati u svakom slučaju, tekstova koji su bili predmet odlučivanja pred Komisijom za žalbe. Iz toga se mogu izvući nekoliko zaključaka. Prvo, da su oštećeni imali dovoljnu satisfakciju odlukom Komisije za žalbe, odnosno, da su verovali u autoritet ljudi koji sede u Komisiji za žalbe. Druga stvar je da su mediji i novinari uštedeli znatna sredstva činjenicom da ovi tekstovi nisu procesuirani sudski putem jer bi odštete u onim tekstovima gde smo mi našli kršenje Kodeksa bilo značajno više nego što su Asocijacije novinara spremne da podrže Savet za štampu, pre svega mislim materijalno. Ono što ja mogu zaključiti, to je da broj tabloidnih tekstova kojima se krši etički Kodeks, nažalost je u velikom porastu, a ja sam pre desetak godina kao neko ko se nekad bavio novinarstvom, rekao da se ja plašim da će tabloidi pojesti ozbiljne medije. Oni ih još nisu pojeli, ali ih i dalje ozbiljno ugrožavaju i ja mislim da se mora pristupiti nekom pametnijem načinu srozavanja medijske scene, političke scene, svih vrednosti ovog društva osim onog sudskog, jer sud nije dovoljan. Ja prosto vidim da je na delu jedno ubistvo ozbiljnog novinarstva i bojim se da ovo društvo od toga može imati samo zla, a nikakva dobra i vidimo da su se neki magovi spinovanja vratili i ponovo jašu i to sve unosi jedan dodatni strah, da li će mediji služiti za dezinsformisanje ili informisanje. Komisija za žalbe radi nekim svojim tempom, verujem da bi mnogo više tekstova zaslužilo da dođu, skoro da bi Komisija mogla da zaseda, čini mi se, jednom nedeljno, sa po nekoliko predstavki. Videćemo da li će građani, da li će neko prepoznati još da je to bolji modus nego ići na sud pa čekati odluku 6,7 godina. Doduše, tu se čeka i odšteta koju Komisija za žalbe ne daje. Što se tiče toga što sam bio protiv, odnosno, imao sam drugačije mišljenje – moguće da je to moje polazište bivšeg sudije, a sada advokata, a pre toga novinara. Ja sam ubeđen da tekstovi koji su izašli za Tomislava Nikolića, bez obzira, ja kažem za građanina Tomislava Nikolića, mene u ovom trenutku ne zanima da li je on predsednik Republike. To da li je on predsednik Republike, zanima me samo utoliko što je on faktički dao kredibilitet Savetu za štampu i rekao: „ Za mene je to legitimno telo, da o onome što ja mislim drugačije, odluči“, a ja mislim da za te naslove novinar nije imao nijednog dokaza da ih napiše i mislim da se ne mogu pisati ni naslovi, ni tekstovi bez dokaza. Za mene je apsolutno bez značaja što novinari nisu znali gde je neko. To ne dozvoljava nikome, ne daje za pravo, ako ne znam gde si, da napišem da si tamo što ja mislim da bi za tebe bilo politički štetno, i ja sam tu našao da se radi o kršenju Kodeksa. Ja naravno tu odluku poštujem jer je doneta u skladu sa propisima i u skladu sa većinom, sa Statutom, Pravilnikom rada Komisije, a smatram dobrim duhom rada u Komisiji činjenicu da se možete ozbiljno neslagati sa većinom. Hvala.

Stojan Marković: Samo da dopunim, mislim da je to zanimljivo i karakteristično znati, mi smo do sada imali od početka rada, pre toga, ja mislim dve žalbe političara koji su visoko kotirani. Prva je bila žalba tadašnjeg ministra zdravlja protiv teksta u NIN-u, koja je takođe ocenjena kao neosnovana tj. nije bilo kršenja Kodeksa. Tomica Milosavljević je imao žalbu na pisanje NIN-a i posle smo imali žalbu guvernerke Jorgovanke Tabaković na pisanje medija u nizu, što štampanih, što elektronskih, i imali smo i Đilasa kao tada gradonačelnika koji se žalio na pisanje Kurira. Osim kod Đilasa gde jesmo našli da je povređen Kodeks i to u mnogim tačkama, u ova dva prethodna slučaja ocenjeno je da nema kršenja Kodeksa i svi su prihvatili to kao merodavno mišljenje i nisu išli, ni Tomica Milosavljević, ni Jorgovanka Tabaković na sud, kao ni sada što, pretpostavljam, predsednik Nikolić neće ići i mislim da je to jako važna poruka koju političari visokog ranga, funkcije koju obavljaju, daju i šalju kao poruku javnosti i pomažu samoregulativu u Srbiji.

Gordana Novaković: Ovo je više zamišljeno kao nekakva vrsta dijaloga nego da mi sad vama nešto mnog pričamo, pa izvolite ako ima pitanja, komentara. Vukašin Obradović.

Vukašin Obradović: Dobar dan, ja sam Vukašin Obradović, predsednik NUNS-a. U ovih 6 meseci rada Komisije za žalbe i Saveta za štampu čini mi se da treba spomenuti i slučaj žalbe zbog teksta Ištvana Kaića, objavljenom u „Politici“ pod naslovom „Treći metak Branke Prpe“. Ovaj slučaj izdvajam od ostalih i mislim da ga treba pomenuti upravo što je pred nas sve stavio u dilemu o načinu odlučivanja u Komisiji za žalbe. Zbog toga, podsetiću vas da je uprkos većini koja je smatrala da je „Politika“ prekršila Kodeks objavljujući ovaj tekst, zahvaljujući načinu odlučivanja koji, za one koji ne znaju, sada tačno glasi da se odluka donosi većinom glasova, ali da je obavezno da u toj većini mora da bude i predstavnik svakog od osnivača. Ovoga puta, jedan od osnivača nije glasao za odluku da je prekršen Kodeks, iako je većina mislila suprotno. Zbog toga, dužan sam da vas obavestim, je NUNS pokrenuo inicijativu i uputio dopis svim osnivačima za izmenu Statuta Saveta za štampu sa dve tačke, odnosno, jedna se tiče načina odlučivanja- mi predlažemo da se Statut Komisije za žalbe i Upravnog odbora Saveta za štampu izmeni i da se odluke donose natpolovičnom večinom, ali bez onog uslova da mora biti iz svakog osnivača jedan glas, mislimo da bi to poboljšalo i efikasnost, a na neki način i pravičnost u odlučivanju i druga tačka oko koje takođe tražimo saglasnost naših partnera je da ista osoba ne može biti i u Upravnom odboru i u Komisiji za žalbe. Do sada se većina osnivača pozitivno izjasnila o našoj inicijativi u celini ili delimično i očekujemo da u nekom doglednom periodu predsednica Upravnog odbora zakaže sednicu na kojoj će se odlučivati o ovoj inicijativi. Ponavljam, NUNS pruža punu podršku Savetu za štampu, mislimo da je ovo samoregulatorno telo veoma značajno za našu medijsku scenu i ovom inicijativom samo želimo da njegov rad učinimo efikasnijim i boljim. Hvala vam.

Ljiljana Smajlović: Vukašine, hvala na ovom pitanju, to mi pruža priliku da objasnim proceduru odlučivanja. Tačno je da je u dokumenta Saveta za štampu, na zahtev NUNS-a, kad je pravljen Savet za štampu, ušla odredba da mora da glasa jedan od osnivača za svaku odluku da bi odluka bila punovažna, i to je stvarno pravilo probleme, između ostalog recimo, Stojan Marković je predstavnik Lokal presa, mi zapravo nismo mogli da donesemo nijednu odluku sa kojom se Stojan Marković ne slaže i Udruženje novinara Srbije se na sastanku Uprave nedavno složilo. Ti si sad napravio jednu intervenciju koja se upravo uklapa sa onim što smo mi rekli, mi se slažemo da se to pravo veta osnivača ukine i u Upravnom odboru i u Komisiji za žalbe. Inače, UNS se nije koristio tim pravom veta uvek. Kad se glasalo u Komisiji za žalbe, tu je postojao automatizam, tu je Gordana vodila računa da se pravila poštuju i da ako ne glasa jedan makar od članova osnivača, da odluka ne može da bude primenjena. Međutim, u Upravnom odboru, odnosno na sastancima osnivača, Udruženje novinara Srbije je tražilo da Trišić na primer, glavni urednik „Aktera“ ne bude izabran za člana Komisije za žalbe. UNS je tada mogao da zahteva da se primeni pravilo da UNS ima pravo veta. Mi, iako se nismo slagali sa izborom Trišića, nismo tražili da Trišić ne bude izabran, zato što verujemo u načelo da kada se pokrene samoregulatorno telo, nezavisno telo, da je važno da se osnivači poštuju, da se izgradi poverenje. Pošto je Asocijacija medija predložila gospodina Trišića, mi nismo zahtevali da se taj predlog izmeni, da se neko drugi predloži, iako smo to mogli. UNS nema nikakav problem sa tim da se ukine to pravilo veta i ponavljam još jednom, taj veto je inače unesen u dokumente na zahtev NUNS-a svojevremeno.

Gordana Novaković: Ako mogu da zaključim, nama vrlo uskoro predstoji promena Statuta Saveta za štampu i Poslovnika o radu Komisije za žalbe kojom bi zapravo bilo ukinuta ta varijanta da mora svaki od osnivača da se saglasi sa svakom odlukom.
Vukašin Obradović: Ja ne sporim da je ovo pravilo uneseno u Statut na zahtev NUNS-a i u tom trenutku, po mišljenju svih, ono je imalo svoje razloge zbog kojih je uneseno, budući da je Savet za štampu, podsećam, prva institucija u koju smo seli i zajednički se dogovorili o njenom funkcionisanju. Mislim da je, međutim, vreme pokazalo da je ta odredba prevaziđena i upravo je to bio naš razlog da pokrenemo ovu inicijativu.

Ljiljana Smajlović: Ali, ako mogu da kažem, vreme je izgleda pokazalo još nešto. Vreme je pokazalo da zapravo, u Komisiji za žalbe postoji mnogo više članova NUNS-a nego što su ona dva člana koje je NUNS delegirao. Tako da, među tim razlozima, ja se plašim da nije poraslo poverenje između osnivača nego je prosto brojčana nadmoć takva da sada se to pravilo koje je NUNS tražio da uvede, sad mu je to smetnja za donošenje odluka kakve im se dopadaju.

Vukašin Obradović: Ne bih sad da nastavljam ovu polemiku, ne znam na osnovu čega zaključujute…

Ljiljana Smajlović: Ja mogu da objasnim tačno na osnovu čega.

Vukašin Obradović: … ali ja bih mogao da navedem da je, recimo, jedan od predstavnika javnosti, gospodin Azdejković, član UNS-a. Dakle, mi se nismo rukovodili brojčanom prednošću, eventualnom, koju Vi sada nama inputirate kao naš motiv, već pre svega situacijom u kojoj je u glasanju 7 prema 3, kada se radi o konkretnom tekstu, odlučeno da nije povređen etički kodeks, samo zahvaljujući tome što predstavnik UNS-a nije glasao za takvu odluku. Dakle, nema govora o tome, mislim da nije u redu da sada spekulišemo o tome da mi sada pokrećemo ovu inicijativu jer smatramo da imamo većinu u Savetu za štampu, nego jednostavno iz razloga što mislimo da, sami ste naveli, da sutradan Lokal pres može da blokira apsolutno sve odluke i Upravnog odbora i Komisije za žalbe.
Ljiljana Smajlović: Ni ja ne bih da nastavljamo polemiku, ali Lokal pres je takođe i predsednik Nadzornog odbora NUNS-a, ako mogu da podsetim. Ako već govorimo o izboru Predraga Azdejkovića, onda bih podsetila da je UNS tada podržavao kandidaturu Dragane Boljević i da je, zapravo, istim glasovima, istom većinom izabran gospodin Azdejković. On nije bio kandidat UNS-a.

Vukašin Obradović: Ali je član UNS-a.

Ljiljana Smajlović: Jeste.

Stojan Marković: Ako možemo da se vratimo na temu konferencije, ako se ne ljutite vas dvoje predsednika. Da intervenišem ja kao najslabija karika u Savetu za štampu i Komisije za žalbe, pošto tu Lokal pres ima samo jednog predstavnika i u jednom i u drugom telu, za razliku od svih ostalih osnivača koji imaju po nekoliko. Ja samo hoću da povučem jednu drugu paralelu koju smatram mnogo značajnijom, a to je da je Savet za štampu, za ovo kratko vreme koliko postoji, jer smo jedno od najmlađih Saveta za štampu na teritoriji Evrope, čini mi se, uradio mnogo više nego neki iz zemalja u okruženju, recimo u Bosni i Hercegovini ili u Crnoj Gori gde ne znate ni koliko ima Saveta za štampu, u Makedoniji gde je to još uvek u povoju. Mislim da mi zaista idem jednim jako dobrim putem i da je samoregulacija pokazala sve svoje dobre strane i samo oni koji imaju posla sa RRA, a recimo, zaposleni su u elektronskim medijima pa im je zbog toga RRA kao regulatorno telo nadležno, i koji mogu da naprave upoređenje, shvataju šta znači Savet za štampu, a šta je recimo RRA. Takođe, oni koji se obraćaju kao, uslovno rečeno, oštećena strana, neko ko ima primedbu pa se zbog toga obraća nekom regulatornom telu sa zahtevom za zaštitu u odnosu na ono šta su mediji o njemu objavili. To sam hteo da kažem kao jednu usporedbu i mislim da, bez obzira na ove začkoljice koje se povremeno pojavljuju, da je Savet za štampu odradio jedan, što bi Englezi rekli, good job.

Božo Prelević: Ja nisam zadovoljan radom Saveta za štampu jer, ja sam možda perfekcionista, mislim da smo mi za tu početnu varijantu dosta uradili i da su ova fina štelovanja o kojima govore predstavnik UNS-a i NUNS-a neophodni i da je to jako važno, kao i ti odlasci negde napolje da se prosto prokomentarišu prakse. Sad imamo taj tekst „Treći metak“, tu se otvara jedna vrlo zanimljiva dilema, a to je – gde je granica autorskog teksta, odnosno, šta to urednik sme da pusti, a šta to urednik ne sme da pusti. Ja sam tu glasao da je tu prekšen Kodeks, ali moram vam reći da je Savet za štampu u sličnim situacijama donosio odluku kod autorskih tekstova da to nije tekst novinara i mi u prethodnim slučajevima nismo utvrđivali da se radi o kršenju Kodeksa. Dakle, to je jedna od dilema koju treba otklanjati i ja nisam osetio u Savetu za štampu kod tog teksta da se suštinski vodilo računa o tome ko je član UNS-a, ko je član NUNS-a, nego je ovo bila suštinska dilema, jedni smatraju da za autorski tekst sam po sebi odgovara autor, drugi smatraju, a ja sam se njima priklonio, da urednik mora voditi računa o tome šta piše u tom tekstu i to je presedan, i ja mislim da je to dobar presedan i moguće da je to za nekoga od vas zanačajno.

Ljiljana Smajlović: Ja ne znam da li da monopolišemo ovu diskusiju, ali ja bih rado, ako nekoga zanima tekst Ištvana Kaića, ja bih rado o tome da odgovorim na nečije pitanje, ali opet neću da odvlačim vreme od novinarskih pitanja o radu Saveta za štampu.
Petar Jeremić: Ja se osećam prozvano isto i kao Boža. Ja sam taj predstavnik UNS-a koji je tu odluku, da kažem, blokirao. Što je Boža rekao, mi smo imali, i ako poštujemo neko pravilo da postoji nešto što se zove sudska praksa, Savet za štampu nije sud, ali ako mi imamo nešto što je praksa, a negde ćemo da prelazimo preko toga, a negde nećemo. Ovde se radilo o autorskom tekstu gde smo mi već imali praksu da autorski tekstovi, odnosno komenatri, nisu kršenje Kodeksa novinara Srbije i duboko sam uveren da to nije kršenje Kodeksa novinara Srbije. Ne slažem se sa Božom da tu nema toga UNS – NUNS, duboko sam uveren da su kolege iz NUNS-a to ispolitizovale da bi to ispalo da je UNS blokirao tu odluku. Na prošloj sednici, upravo onaj slajd koji je malopre bio, ona naslovna strana „ALO!“-a, ja sam ponovo iskoristio to pravo veta jer smatram da je ono duboko kršenje Kodeksa novinara i, uprkos većini, Boža i ja smo bili u manjini, iskoristio sam pravo da se tu ne donese odluka da to nije kršenje Kodeksa. Sve to ostaje zapisano i ja želim sam pred sobom da budem čist da sam glasao po svojoj savesti, a kolege iz NUNS-a neka rade ono što misle da treba da rade, to je njihovo pravo.

Ljiljana Smajlović: Kada je reč o tekstu „Treći metak Branke Prpe“, po meni, to je savršen kontrast ovom tekstu u vezi sa predsednikom Srbije, „Srbija se davi, a predsednik..“ ne znam gde je. „Treći metak Branke Prpe“ je apsolutno egzemplaran primer komentara u kome su sve činjenice proverljive i tačne. Gospođa Prpa je pokušala da opovrgne neke činjenice na sajtu „Peščanika“ ja sam joj odgovorila sa dokazima, citatima iz sudske presude. Nikad me nije pozvao niko iz NUSN-a da mi kaže: „Vidi, baš nas je sramota, mi smo hteli da osudimo taj tekst zbog laži, a ti si dokazala da su činjenice istinite“. Komentar Ištvana Kaića je primer veoma provokativnog stava gde je mišljenje slobodno, a činjenice su tačne, gospodo. To je potpuno različito od ovog teksta gde činjenice niti su dokazane, niti su proverljive, niti su uopšte postojale sa ovim pečenjem rakije. Tako da mislim da primer tog teksta i primer odlučivanja o tekstu Ištvana Kaića i o ovom tekstu o pečenju rakije je suština novinarstva, suština zbog koje treba da postoji Savet za štampu, to što se mi ne slažemo, ja uopšte ne doživljavam kao tragično. Suština novog tela, nezavisnog tela, samoregulatornog tela je u tome da se mi okupimo i da probamo da izbrušimo, zajednički, kriterijume i da vidimo šta mi danas u Srbiji smatramo etičkim, šta ne smatramo. To su stvari koje se menjaju, danas je moguće nešto reći što bi pre nekoliko godina izazivalo sablazan. Nije ništa strašno ako se razlikujemo, nije ništa strašno ako se nekad donese odluka koju ja smatram vrlo nepravednom ili Vukašin smatra vrlo pogrešnom i nepravednom, bitno je da mi radimo zajedno, da se poštujemo, da upoređujemo svoje stavove i da ne rušimo taj Savet pre nego što smo ga podigli kao građevinu, a to podrazumeva da poštujemo jedni druge čak ni kada se ne slažemo ni profesionalno ni etički. Pričali smo malo o tome da li se neko žalio sudu. Znate, ja sam uverena da Savet za štampu zapravo mora da bude strožiji od suda. Mi bismo morali da sankcionišemo i one etičke propuste koji na sudu ne bi bili sankcionisani. U tome je i suština, što je naš etički kodeks takav da i ono što je zakonom dozvoljeno, često je nemoralno i neetično i neko mora da postoji da to kaže. I zato, samo da kažem, da i ja zaista duboko podržavam ovo telo i kada mi se odluke sviđaju i kad mi se ne sviđaju. Hvala vam.