Tviter je bura u lavoru vode

Društvene mreže omogućavaju da informacija vrlo brzo dođe do korisnika i medija, ali je uticaj interneta u Srbiji minimalan, pogotovu u poređenju sa televizijom. Za razliku od svetskih lidera kojima timovi osmišljavaju kampanje, srpski političari sve rešavaju stihijski i sami

Društvena mreža Tviter je, osim za građane, novinare i internet profesionalce, veoma važan kanal komunikacije i za političare širom sveta. Izjave od 140 slovnih znakova Vladimira Putina ili Baraka Obame prate milioni ljudi, što u njihovim matičnim, što u mnogim drugim državama.

I političke stranke i političari u Srbiji prate svetski trend, pa gotovo svi imaju naloge na ovoj mreži. Sputnjik je, razgovarajući sa stručnjacima onlajn komunikacije i kreatorima političkih kampanja, pokušao da utvdi koliko „tviter komunikacija“ pomaže strankama u kampanjama. Takođe, koliko političari kao pojedinci, koristeći resurse ove mreže, mogu ostvariti uticaj i osvojiti naklonost glasača.

„Cvrkuće“ 200.000 građana Srbije

Broj aktivnih korisnika Tvitera u Srbiji kreće se između 150 i 200 hiljada, tvrdi za Sputnjik internet konsultant i bloger Dragan Varagić. Prema podacima do kojih je on došao — u odnosu na broj stanovnika i broj aktivnih korisnika — Tviter se dvostruko više koristi u Srbiji nego u Engleskoj, na primer.

Varagić kaže da je ovaj broj korisnika Tvitera u poređenju sa konzumentima radija ili televizije znatno manji. Takođe, smatra on, ako se posmatraju reakcije određenog procenta aktivnih korisnika Tvitera na neku političku vest, onda je to zrnce peska u pustinji.

„Ali, sa druge strane, mnogo je važnija stvar to što Tviter omogućuje da se vrlo brzo dođe do predstavnika medija. Osnovna karakteristika interneta kao komunikacionog medija jeste preuzimanje nečega sa Tvitera, Fejsbuka i drugih mreža od strane velikih medija koji ozbiljno utiču na formiranje javnog mnjenja. Ono što Tviter omogućuje je da se to brzo desi“, precizira Varagić za Sputnjik.

Potcenjivanje i precenjivanje moći društvenih mreža

Prema Tomislavu Damnjanoviću, konsultantu u političkim kampanjama, stranke i političari u Srbiji ne koriste Tviter na pravi način, odnosno koriste ga za svađu, raspravu i ubeđivanje. On ističe kako je ceo region zasićen negativnim kampanjama, a da još jedna negativna kampanja na Tviteru samo otežava mogućnost izbora. To, izričit je Damnjanović, nije argumentovana rasprava, već ostrašćenost koja ne vodi ničemu.

Zoran Stanojević, urednik na Javnom servisu i dugogodišnji poznavalac razvoja interneta i trendova na njemu, ističe da je problem što su političari u Srbiji, kada je reč o internet komunikaciji, veoma neobrazovani i skloni da istovremeno društvene medije i potcenjuju i precenjuju.

„Potcenjuju ih tako što ne vode računa šta na tim društvenim medijima pričaju, krajnje su neodgovorni u svojim izjavama, naročito kada su u opoziciji. Precenjuju ih, pak, ili kad očekuju da će to što govore na mrežama da zapali narod ili ga izvede na ulice, dok su u opoziciji; ili tako što uopšte ne komuniciraju od onog trenutka kada postanu vlast. Tada odseku svaku komunikaciju, valjda svesni koliko to ne umeju da rade, pa se boje sopstvenih reči“, pojašnjava Stanojević za Sputnjik.

„Često sam 2010, 2011, 2012. i u Srbiji i u regionu sretao političare koji su mislili da je internet neki čarobni štapić koji će im zameniti većinu drugih načina komunikacije. Neće.“, kaže Damnjanović za Sputnjik. On naglašava da se prema istraživanjima 80 ili 90 odsto ljudi informiše preko televizije, a da preostalih deset odsto koji kažu da se informišu sa interneta, na kraju i ne izađu na izbore, jer im uvek nešto smeta.

Dominantni uticaj televizije

„Barak Obama je 60 miliona dolara, šest odsto ukupnog budžeta kampanje 2012, potrošio na socijalne medije, preciznije, na kompletan internet. Međutim, za samo jedno emitovanje u finalu bejzbol lige je dao četiri miliona dolara. Dakle, na osnovu ovog primera shvatamo koliko socijalni mediji, u stvari, imaju malu ulogu u, tako da kažemo, lomljenju birača“, tvrdi Tomislav Damnjanović.

Uticaj Tvitera u Srbiji je, prema Zoranu Stanojeviću, manji od jedan odsto, bez obzira što ljudi koji su na društvenim mrežama, pogotovu na Tviteru, stiču utisak da svi pričaju i bruje samo o nekoj određenoj temi. „Tviter je napravljen tako da svako od nas prati samo one koje je odabrao i apsolutno nema uvid u to šta se događa na toj društvenoj mreži u celini“, tvrdi Stanojević.

Kampanja „odozdo“ daje rezultate

Strateg političkih kampanja Ivan Marović kaže da bi kampanja na društvenim mrežama trebalo da bude mnogo više decentralizovana nego televizijska, ali da je u Srbiji drugačije. „To je posebno slučaj sa vladajućom partijom koja ima internet tim, protokole, aplikacije… ali nema nikog ko bi agitovao za njih van strukture koju su uspostavili. Zato je efekat minimalan“, tvrdi Marović za Sputnjik.

On ističe da u pojedninim zemljama partije zasnivaju kampanje na takozvanom marketingu „odozdo“, gde glavni deo kampanje vode ljudi koji podržavaju političku stranku ili kandidata, ali koji nisu članovi, već simpatizeri. Tim koji stoji iza kampanje koordiniše i „hrani“ kampanju materijalom i događajima, ali ne komanduje.

U svetu se tačno zna šta tokom kampanje ide na Tviter, šta na Fejsbuk, a ove mreže, kako objašnjava Zoran Stanojević, ne koriste se samo kao mesto na kome se šalje neka poruka, nego se vodi računa i gde će ta poruka „da padne“ i koga će da pobudi da je pošalje dalje.

„Dakle, to je deo osmišljene kampanje, dok je kod nas i dalje stihija u kojoj političar sam odlučuje. Pitanje je da li većina njih ima ozbiljan tim i ljude koji se razumeju u korišćenje društvenih mreža. Ili se smatra da ako imaš dovoljno pratilaca i mnogo puta si tvitovo, da si ti majstor za to i da ti treba prepustiti u ruke da radiš takav neki posao“, prezizira Stanojević.

Tviter je, saglasni su sagovornici Sputnjika, potencijalno korisna internet platforma — ako se pravilno koristi. Međutim, bar za sada, on u Srbiji predstavlja „komunikacioni šum“ i, sa prečestim prepirkama i trvenjima, gubljenje vremena i buru — ali u lavoru vode.