U sećanje na Zorana

Dok je svima nama stvarnost decenijama nagrizala ideje o moralnosti i svrsi profesije, gledajući je kako se raspada, Zoran B. Nikolić je, uprkos istim očajnim sumnjama, nastavio da radi i živi potpuno oslonjen na idealne vrednosti novinarstva koje je nekako uspeo da sačuva u sebi.

Kao živi spisak svega ispravnog koji svako malo stupi u upornu i napornu akciju, sedeo je u nekoj od beogradskih redakcija, kucao, redigovao, raspravljao etičke i profesionalne dileme i – podmetao se pod profesiju.

Ponekad mi se činio kao neko ko se, iako možda ne može da gura ogromni zalaufani kamen profesije nazad uzbrdo, ka vrhu na kojem treba da bude, uporno postavlja pod njega da ga bar na trenutak zaustavi, bez obzira na posledice. Činio je to kao redovnu, svakodnevnu aktivnost, kao banalan deo posla ili ručak, samo smrtno ozbiljan. Jer je to za njega bila ozbiljna stvar.

Možda ga više neće biti pod tom stenom, ali mnoge koji su s njim radili inficirao je jasnošću nemogućnosti da se bude istinski novinar na bilo kojim drugim osnovama. Nema mnogo ljudi koji će vas navesti da se s njima bacate pod stene iako to od vas niti očekuju, niti vas zovu da to radite s njima. Ne verujem da će nam se ikada pridružiti još jedan takav, pošto mi se čini da ih više nema. Ali se nadam da ćemo mi ostali, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog savesti, pomisliti na njega onako strogog i ozbiljnog, u brojnim trenucima očajanja i, kao što je on radio uprkos svemu, stalno pokušavati da budemo savesni, humani, pošteni i iznad svega drugog – dobri novinari.

U Srbiji je to danas strašno teško, za mnoge možda i nemoguće. Svi, međutim treba dobro da upamtimo: Zoran je sve to mogao.

Branko Čečen, Zoranov kolega