Ubijanje ubijene Anđeline: Besramnost srpskih tabloida

Za novinare, urednike i čitaoce normalnih medija, u nekoj normalnoj zemlji – vest da je trogodišnje dete silovano i ubijeno, sasvim je dovoljna za višednevni osećaj mučnine i tegobe. Sama ta informacija toliko je jeziva, da nema potrebe za dodatnim detaljima. Ovdašnjim novinarima i urednicima to ipak ne zadovoljava apetite: vest o ubistvu i silovanju Anđeline Stefanović puna dva dana zauzima naslovne strane, garnirana neizbežnim detaljima o mučenju kojem je dete bilo podvrgnuto, njenom ponašanju tokom tog mučenja, stanju njene utrobe i lobanje nakon tog čina, ali i o njenoj porodičnoj situaciji i odeći u kojoj će biti sahranjena.

Posle tromesečnog seciranja života, okruženja i ubistva pevačice Jelene Marjanović, petostrukog ubistva u Žitištu nakon kojeg su objavljene fotografije leševa sa lica mesta, dobili smo tako i veliko finale: medijski igrokaz u kojem ne fali ničega, izuzev profesionalnih standarda, bazične novinarske etike, elementarne pristojnosti i – stida

U ponedeljak, 11. jula, domaća štampa je o tragediji u selu Vratarnica kod Zaječara, kada je silovana i ubijena trogodišnja devojčica, uglavnom izveštavala „na prvu loptu“ – izuzetno emotivno, uz pozive na uvođenje smrtne kazne i fizičku odmazdu osumnjičenog Vladice Rajkovića.

Srpski telegraf tako poručuje „Životinjo, gorećeš u paklu!“, Informer konstatuje da je „đavo zverski silovao i ubio devojčicu“, da „skota treba ubiti“ i da bi mu majka ubijenog deteta „oči iskopala“.

Zanimljivo je, međutim, da su baš ta dva lista – inače neprikosnoveni rekorderi u broju kršenja Kodeksa novinara Srbije na dnevnom nivou – na početku izveštavanja o ubistvu devojčice, u poređenju s ostalim tabloidima, bila još i najpristojnija.

Za razliku od njih, donekle uzdržanih, Blic – koji zvanično ne važi za tabloid – zapucao je iz svih oružja: „Igrao se s decom i birao koje će da ubije“, navodi se, recimo, na naslovnoj strani, bez osvrta na način na koji se došlo do takvog „saznanja“.

Osim dramaturgije samog zločina (čime su se bavili svi listovi tog dana), Blic je naveo i kako je Rajković detetu „rasporio utrobu“, kako je „lice devojčice bilo neprepoznatljivo“, uz napomenu da „Blic iz pijeteta prema porodici žrtve neće objaviti stravične detalje monstruoznog ubistva“ (?!).

I Alo se priklonio deskriptivnom trendu, informacijom da je Rajković „silovao devojčicu pa joj smrskao glavu“, ali je prvog dana poziciju šampiona u kršenju profesionalnih standarda neprikosnoveno zauzeo Kurir.

Jetra, utroba i dečji dodatak

Ne samo što je na naslovnoj strani Kurira objavljeno kako „ovog skota treba ubiti“ već je krupnim slovima na kojima je iscrtana krv koja se cedi, ispisana reč „Zver“. Ovo grafičko rešenje inače podseća na slučaj Mališe Jeftovića, koji je 2006. silovao i ubio svoju trogodišnju pastorku: i tada je Kurir objavio reč „Monstrum“ slovima s kojih se takođe „cedila krv“. Inače, na tu priču ovaj list i sam podseća pod naslovom „Decu vam nećemo oprostiti“, u kojoj se po ko zna koji put iznose grafički detalji najpoznatijih ubistava dece. Kao da već nije dovoljno užasa, navodi se opet ono što je godinama pominjano kao jedan od najdrastičnijih primera kršenja profesionalnih standarda u izveštavanju o tragedijama: kako su tom ubijenom detetu, maloj Katarini, „pocepana jetra i drugi unutrašnji organi“.

Naravno da žena čije je dete silovano i ubijeno neće razmišljati šta i kako prikazuje pred novinarima (pitanje je da li je uopšte svesna njihovog prisustva), ali je zaista nejasno koja je motivacija novinara da pita, snimi ili čak i pomisli na odeću u kojoj će dete biti sahranjeno. Gde je tu onaj famozni „interes javnosti“? Zašto je to važno za bilo koga, izuzev za najbliže? Zašto je za srpsku javnost bitno da vidi kakve će gaćice, a kakvu majicu imati dete u mrtvačkom sanduku?

Već idućeg dana, u utorak, 12. jula, pokazaće se da je slučaj Mališe Jeftovića u medijima prikazan prilično naivno u odnosu na aktuelnu zaječarsku tragediju.

Informer na naslovnoj strani (tako da ne promakne nikome, pa ni deci) piše da je „na obdukciji utvrđeno da je Anđelini pocepana utroba, potpuno smrskana glava i da je umrla u jezivim mukama“. Dodatno objašnjenje pruženo je u samom tekstu, gde doslovce piše kako je Anđelini „ubica silovanjem i batinanjem praktično izvadio creva“, odnosno „utrobu“.

O istoj stvari Kurir izveštava pozivajući se na navodne reči osumnjičenog: „Silovao sam je i mrtvu“, „Rasporio sam joj stomak dok sam je silovao“ i „Toliko sam je udarao da sam joj kamenom i pesnicama pocepao stomak. Od udaraca kamenom u glavu nisam video ni gde su joj oči“. Inače, bizarno je da je baš tog dana, u tom i takvom Kuriru, objavljen i redovni dečji dodatak tog lista gde klinci na četiri stranice povezuju tačkice, traže skrivene likove i bave se kartama s likom Pepe praseta, a zbog kojeg neki roditelji i kupuju te novine.

Uprkos jakoj konkurenciji, titula za najbezobzirnije kršenje svih profesionalnih pravila ovaj put pripala je listu Alo koji je na naslovnoj strani objavio da je „zver svesno probila utrobu detetu“, onda malo detaljnije objasnio da su „maloj Anđelini ispali unutrašnji organi“ i konačno dao potpunu sliku užasa: „Čovek zver Vladica Rajković je tokom silovanja troipogodišnjoj Anđelini Stefanović probušio trbušnu duplju, a policija je pronašla telo malene devojčice iz kojeg su ispali unutrašnji organi“.

Da su urednici ovih izdanja bar jednom, ovlašno, pročitali Kodeks novinara Srbije, bilo bi im sasvim jasno da ovakve navode ne smeju da objave. Ili, mnogo važnije, da su seli i razmislili zašto taj Kodeks (šta god oni o njemu mislili) propisuje to što propisuje – bilo bi ih sramota da tako nešto aminuju u novinama za koje su odgovorni.

Kodeks, recimo, kaže da je „novinaru zabranjeno da koristi neprimerene, uznemiravajuće, pornografske i sve druge sadržaje koji mogu imati štetan uticaj na decu“: iako su ovde deca posebno akcentovana, detaljni opis silovanja, ubistva i probijanja utrobe trogodišnjeg deteta, uznemirava svakog normalnog čoveka, a one koji i inače imaju neke pedofilske ili ubilačke sklonosti, samo dodatno „inspiriše“ za slična zlodela.

Ipak, i pre svega, u Kodeksu stoji da je „novinar dužan da poštuje i štiti prava i dostojanstvo dece, žrtava zločina, osoba sa hendikepom i drugih ugroženih grupa“. Anđelina Stefanović umrla je u najgorim mukama, praktično kao beba. Da li je zaista neophodno da je mediji i vaskolika javnost danima dodatno masakriraju? Da li je – pored činjenice da je ubijena i silovana – neophodno da se uz jutarnju kafu razglaba u kakvom joj je stanju bila utroba? Iako mrtvo dete formalno više nema prava na privatnost, stvar je elementarne pristojnosti i poštovanja prema pokojnima da mu se očuva bar ono malo dostojanstva koje mu je preostalo.

Za novinare i urednike to očigledno nije bila tema za razmišljanje. Pritom, poslovična konkurencija na tržištu i borba s tabloidnim rivalima nikako ne može da im bude opravdanje: da svojoj publici iz dana u dan ne serviraju raznorazne užase i krv, ta publika to na kraju više ne bi ni očekivala, ni tražila. Ovako, uz letvicu profesionalnog beščašća, koja je u crnoj hronici inače podignuta do apsurda, svaka nova tragedija i svaki novi izveštaj mora da donese nešto „novo“, još strašnije i jezivije.

„Duh saosećanja i diskrecije“

Nažalost, čitava ova priča nije se završila na detaljima od kojih običan čitalac može da dobije samo noćne more. Istog dana kada su se bavili prikazom muka kroz koje je Anđelina prošla, listovi Blic, Kurir i Alo objavili su i fotografiju na kojoj se vidi kako majka i baka ubijene devojčice spremaju odeću u kojoj će je sahraniti: „Moja će Anđelina lepa da ode na onaj svet. Sve sam joj ovo kupila. Ali, kako ću da je obučem. Kazali su mi da je bolje da ne otvaram kovčeg, a kako ću da je ne poljubim poslednji put“, citiraju se majčine reči.

Osim neukusa, ovde je problem kršenje prava na privatnost porodice, kao i odredaba Kodeksa koje se odnose na ponašanje prema sagovornicima: „Tokom izveštavanja o događajima koji uključuju lični bol i šok, novinar je dužan da svoja pitanja prilagodi tako da odražavaju duh saosećanja i diskrecije“.

Takođe, „novinar nikada ne sme da zloupotrebi emocije drugih ljudi, njihovo neznanje ili nedovoljnu sposobnost rasuđivanja“.

U Kodeksu stoji da je „novinar dužan da poštuje i štiti prava i dostojanstvo dece, žrtava zločina, osoba sa hendikepom i drugih ugroženih grupa“. Anđelina Stefanović umrla je u najgorim mukama, praktično kao beba. Da li je zaista neophodno da je mediji i vaskolika javnost danima dodatno masakriraju?

U ovom slučaju, prekršena su oba pravila. Naravno da žena čije je dete silovano i ubijeno neće razmišljati šta i kako prikazuje pred novinarima (pitanje je da li je uopšte svesna njihovog prisustva), ali je zaista nejasno koja je motivacija novinara da pita, snimi ili čak i pomisli na odeću u kojoj će dete biti sahranjeno. Gde je tu onaj famozni „interes javnosti“? Zašto je to važno za bilo koga, izuzev za najbliže? Zašto je za srpsku javnost bitno da vidi kakve će gaćice, a kakvu majicu imati dete u mrtvačkom sanduku?

„Interes javnosti“ ne postoji ni kada je u pitanju život devojčicine porodice – čemu je štampa takođe posvetila priličnu pažnju. Iako sigurno ima onih koji će žedno ispijati svaku kap koju im tabloidi daju, protivno je svim profesionalnim standardima da se objavljuju teorije o ocu devojčice, razlozima zašto je nije priznao, njegovom ponašanju i odnosu sa detetom. Sama tragedija s tim nema nikakve veze, a u porodici ima još maloletne dece koja će u budućnosti i te kako platiti ceh ovakve i ovolike medijske pažnje.

Poseban problem predstavljaju pozivi na uvođenje smrtne kazne, na odmazdu, fizičko povređivanje osumnjičenog, ili citiranje devojčicinog oca koji poručuje kako bi ga „nabio na kolac, da sedam dana umire“.

Kodeks novinara Srbije jasno propisuje da se novinar mora suprotstaviti svima koji se zalažu za podsticanje nasilja, a to je nešto na šta se u danima nakon svake veće tragedije jednostavno zaboravlja.

Šta god mislili „u svoja četiri zida“, kakvo god zlo nekome hteli da nanesemo i kakve god razloge imali ili nemali, takvim izjavama u medijima jednostavno nije mesto: ne samo zbog poštovanja kulture i etike javne reči (što takođe postoji kao odredba Kodeksa) već i zbog toga što civilizovana društva na nasilje ne odgovaraju nasiljem, a civilizovani mediji i ne pomišljaju da ga propagiraju. Jer, ako bi se to nastavilo i postalo praksa, šta bismo dobili na kraju? Civilnu policiju koja ubija po ličnom „osećaju“ pravde? Ili pojedince koji idu okolo i ubijaju i nabijaju na kolac svakog ko im se iz ovog ili onog razloga ne dopada?

U danima koji slede, sasvim sigurno biće novih detalja, novih svedočanstava, novih sagovornika, novih teorija: Kurir i Informer 13. jula, recimo, otkrivaju da postoji mogućnost kako je „monstrum ubio i Jelenu iz Borče“, što bi zaista bilo skoro holivudsko finale dva najpoznatija zločina u poslednje vreme.

Isto tako, sasvim je sigurno da se nikakva pravila neće poštovati i da će se bezočno, bez ikakvog obzira i promišljanja, gaziti po dostojanstvu žrtve, privatnosti i bolu porodice, ali i po pravu čitalaca da budu pravovremeno, tačno i objektivno informisani. Sve to, na duže staze – isto tako sigurno – doprineće dodatnom snižavanju profesionalnih kriterijuma, pa će biti vrlo zanimljivo gledati kakvi će tek biti izveštaji kad opet tragično strada neko drugo dete.

A stradaće sigurno, između ostalog i zbog načina na koji mediji izveštavaju o događajima kojima bi trebalo prilaziti s posebnom pažnjom, a koji se ovde tretiraju kao još jedna prilika za masakriranje nečijeg života, smrti i mrtvog tela.

Povezane priče

Ko otkriva detalje iz istrage i zašto niko ne odgovara