Unapred se znalo koje će članove Saveta REM-a izabrati Skupština Srbije

Vladajuća većina u Savetu Regulatornog tela za elektronske medije izabrala kandidate za koje su već svi znali da će proći, dok su iz trke ispali oni čija je sudbina i pre toga bila poznata. Glasalo se po direktivi, složno i, po svoj prilici, samo s jednim ciljem: da Savet REM-a ostane kontrolisano i netransparentno telo koje najvažnije odluke o elektronskim medijima donosi po direktivi, uporno ćuti o temama od izuzetnog javnog interesa i ne reaguje na bilo kakve kritike

Vest da su u Savet Regulatornog tela za elektronske medije (REM) na sednici Narodne skupštine održanoj 14. oktobra 2016. izabrani Goran Peković i Đorđe Vozarević iznenadila je samo one koji ništa ne znaju o već uobičajenom odnosu između političkih stranaka i Regulatornog tela, koje je od pritisaka nezavisno samo u teoriji i po slovu zakona.

Isti ti neupućeni možda bi mogli da pomisle kako će sada, posle višemesečnog „vanrednog stanja“ i rada u krnjem sastavu od šest umesto devet članova, Savet REM-a konačno proraditi normalno. Takvi se, međutim, grdno varaju: način na koji se odlučivalo o novim članovima Saveta siguran je pokazatelj da će to telo i dalje slušati samo naloge „viših političkih sila“ i sopstvene interese.

Kao u stara dobra vremena

Osim izbora kandidata koje su predložila medijska udruženja (Goran Peković) i Odbor za kulturu i informisanje AP Vojvodina (Đorđe Vozarević), Skupština je istog dana odlučivala o izboru kandidata koje su predložile organizacije civilnog društva. No, pošto ni Milan Antonijević, ni Snežana Stojanović Plavšić – kao legitimni predstavnici o kojima se saglasilo više organizacija – nisu dobili dovoljan broj glasova, Savet ni nadalje neće raditi u punom sastavu, a o predstavnicima nevladinih organizacija opet će se raspravljati iz početka.

Ukoliko bi u pitanju bilo samo puko nezadovoljstvo poslanika predloženim kandidatima – ni po jada. U svim civilizovanim i demokratskim državama, normalno je i očekivano da će, prilikom izjašnjavanja o članovima državnih regulatornih tela, poslanici glasati po sopstvenoj volji i da neki kandidati jednostavno neće proći.

To ovde, međutim, nije slučaj. Da su onomad, umesto kandidovanja za članove Saveta REM-a, Antonijević i Stojanović Plavšić odlučili da se prijave za poziciju genseka UN-a, verovatno je da bi prošli kroz manju golgotu nego sad. Osim što je njihova kandidatura dovođena u pitanje, izbor dva vodeća kandidata poništavan, a glasanje o njima odlagano – oni su tokom skupštinske rasprave označeni kao izdajnici i politikanti (između ostalih, i od strane Vojislava Šešelja, kao u „stara dobra vremena“).

Da su onomad, umesto kandidovanja za članove Saveta REM-a, Antonijević i Stojanović Plavšić odlučili da se prijave za poziciju genseka UN-a, verovatno je da bi prošli kroz manju golgotu nego sad. Osim što je njihova kandidatura dovođena u pitanje, izbor dva vodeća kandidata poništavan, a glasanje o njima odlagano – oni su tokom skupštinske rasprave označeni kao izdajnici i politikanti

Koliko god strašno bilo, to ipak nije bilo i najstrašnije što se u Skupštini događalo u danima od 11. do 14. oktobra. Pre svega, a u suprotnosti sa suštinom demokratije – svima je u samom startu bilo jasno ko će biti izabran, a ko neće. Poslanica Demokratske stranke Vesna Marjanović, inače predsednica Odbora za kulturu i informisanje u prethodnom sazivu, već je 11. oktobra rekla:

„Iz priložene dokumentacije u poslednjih godinu dana, vrlo je jednostavno zaključiti da će poslanici SNS danas ili sutra, kada bude dan za glasanje, glasati za Gorana Pekovića i gospodina Vozarevića.“

Sledećeg dana, na samom početku zasedanja, poslanica Srpske radikalne stranke Aleksandra Belačić bila je još konkretnija:

„Ishod glasanja je već unapred poznat i mi svi ovde prisutni znamo koji će kandidati biti izglasani, a koje će mesto ostati upražnjeno. Dakle, član koji je predložen ispred Odbora za kulturu i informisanje, a na predlog Udruženja izdavača elektronskih medija i udruženja novinara u Srbiji, biće izglasan Goran Peković. Kao predlog nadležnog Odbora za kulturu i informisanje AP Vojvodine, biće izglasan Đorđe Vozarević. Član koji se bira na predlog Udruženja čiji su ciljevi ostvarivanje slobode izražavanja i zaštita dece neće biti izabran, zato što neće imati dovoljno glasova ni za Milana Antonijevića, ni za Snežanu Stojanović Plavšić. Dakle, to su informacije kojima mi raspolažemo. Videćemo nakon što se obavi glasanje da li su nam informacije tačne.“

Da se u Skupštini tih dana nije dogodilo ništa drugo, već i samo ove dve izjave bile bi dovoljne da se neko ozbiljno zamisli nad regularnošću procedure. Ako se unapred zna ko će pobediti, a ko neće imati dovoljno glasova, čemu onda glasanje? Hoćemo li uskoro preći na imenovanja predsedničkim/premijerskim ukazima, bez ikakvog osvrta na zakone, pa i na elementarnu pristojnost i makar privid demokratičnosti?

Ipak, ni tu nije bio kraj skupštinskom beščašću.

Podsetivši na zvezdane trenutke svoje političke karijere, lider radikala Vojislav Šešelj izgovorio je sledeće:

„Predlažu se danas Milan Antonijević i Snežana Stojanović Plavšić. Ne zna se ko je gori od njih. Milan Antonijević izraziti izdajnik, bio je direktor Jukoma. Je l’ to kod Biljane Kovačević Vučo? Tamo je bio direktor, ljudi. Proslavio se zastupanjem stavova Haškog tribunala, progonom srpskih patriota, bio je kadar DS. Da li ste ga vi izbacili ili vam se sam oteo?“

Ni o Snežani Stojanović Plavšić nije imao lepše reči, dok se skupštinska većina na sve ovo samo blaženo smeškala. Slično obraćanje je imao i sličnu reakciju izazvao predsednik Dveri Boško Obradović: i njemu je mnogo više smetao direktor Jukoma, kojem je zamerio dužinu studiranja (?!) i navodnu povezanost sa „Sorošem i Svetskom bankom“.

Osim ovoga, u danima pred glasanje pričalo se uglavnom o rijaliti programima i ustanovljavalo da li je za njih odgovornija DS ili SNS, dok su sve ostale aktivnosti iz nadležnosti Saveta REM-a pale u senku. Posle svega toga, postalo je potpuno jasno kako će se izbori završiti, ko će biti izabran i ko je kome po volji.

Prebrojavanje podobnih kadrova

Koliko god skandalozno bilo, ovo glasanje i rasprava koja mu je prethodila samo su veliko finale inače sramotnog procesa izbora novih članova Saveta – posebno kada je u pitanju besomučno insistiranje na kandidovanju Gorana Pekovića i isto tako besomučnom trudu da Milan Antonijević ili Snežana Stojanović Plavšić nikako ne uđu u Savet, o čemu je Cenzolovka već pisala u više navrata.

Pritom, bilo je sasvim jasno da je glavni problem u tome što neko hoće da se Goran Peković nađe u Savetu na bilo koji način, pa i po cenu kršenja zakona i procedura.

Bilo je to jasno, ako ni iz čega drugog, ono bar iz načina na koji su dvoje kandidata civilnog sektora konačno doživeli da se o njima glasa u parlamentu, iako je iza njihove kandidature stalo više organizacija koje su imale pravo predlaganja.

Umesto Ljiljane Smajlović ili bukvalno bilo kog uglednijeg člana – bilo jednog, bilo drugog udruženja – izabran je čovek kojem je najznačajnija veza s medijima to što je sedeo u Savetu u vreme kada je to telo donosilo sumnjive i dalekosežno pogubne odluke

Posle niza višemesečnih peripetija, Odbor za kulturu i informisanje uputio je 4. februara Skupštini predlog kandidata za troje članova Saveta koji su u tom momentu nedostajali: predstavnika Vojvodine, predstavnika verskih zajednica i predstavnika civilnog društva. Nedelje su prolazile, a predlog nikako nije stizao pred poslanike, pa su predstavnici 29 organizacija tražili od predsednice Skupštine da odlučivanje o Savetu konačno stavi na dnevni red.

No, tada se opet oglasio Odbor za kulturu i informisanje i 1. marta zatražio da se iz dnevnog reda izbaci izbor predstavnika civilnog sektora, odnosno već regularno kandidovanih Milana Antonijevića i Snežane Stojanović Plavšić. Pošto tom prilikom nije izabran nijedan kandidata kojeg je predložila vojvođanska skupština (a od kojih se jedan ponovo našao i na poslednjem glasanju i očekivano – izgubio), u Savet je prošla jedino Aleksandra Janković kao predstavnica verskih zajednica.

U posmatranje izbora i druge važne poslove iz svoje nadležnosti, Savet REM-a tako je ušao u krnjem sastavu, što ne bi bio nikakav problem da je ovo normalna država s normalnom radio-difuzijom – kvorum za donošenje odluka uvek je postojao. Ali, kada se 16. januara 2016. izjašnjavalo o članovima UO RTS-a i RTV-a, vrlo se konkretno pokazalo kako se u Savetu zapravo glasa i kakav je i koliki uticaj na svakog člana pojedinačno. U tom trenutku, u Savetu je bilo čak osmoro članova, koji su birali između 52 kandidata za UO RTS-a i 22 kandidata za UO RTV-a.

Prema svedočenju Gordane Suše, koja je tada predsedavala komisijom za nadgledanje izbora i imala uvid u sve glasačke listiće – svi članovi izuzev nje i još jednog kolege glasali su potpuno identično. Koja je šansa da šestoro ljudi, iz čista mira i samo na osnovu sopstvene procene, sa spiska od 74 (52 plus 22) imena izaberu potpuno iste ljude? Ne treba biti matematičar da bi se zaključilo kako je ta šansa više nego zanemarljiva.

No, imajući u vidu kasnije spekulacije o međusobnoj povezanosti članova tih odbora s bivšim predsednikom Saveta Goranom Karadžićem, kao i delotvornost članova UO RTV-a i posledice njihove delatnosti – sasvim je jasno da tu nisu bila „čista posla“ i da je neko vrlo smišljeno dirigovao ko će biti izabran.

Predstavnik medija

Velikom finalu i izboru Gorana Pekovića i te kako je kumovalo ponašanje dva najreprezentativnija novinarska udruženja – UNS-a i NUNS-a. Pošto nisu uspeli da Pekovića proguraju kao kandidata civilnog sektora, naprednjaci su se dosetili da ga ipak kandiduju kao predstavnika novinarskih i medijskih udruženja: Društvo novinara Vojvodine, Udruženje radio-stanica RAB Srbije i Udružene radio-televizijske stanice Srbije. Problem je bio jedino to što i UNS i NUNS imaju obilje kandidata koji bi – u normalnim okolnostima – dotičnog Pekovića „ostavili u prašini“ na bilo kakvim izborima.

Pošto je u prethodnom sazivu Saveta NUNS predstavljala Gordana Suša, red je ovaj put bio da svog kandidata predloži UNS. Ovo udruženje nezvanično je kandidovalo svoju predsednicu Ljiljanu Smajlović i zaista se činilo da će sve biti u redu i da će mediji i novinari biti adekvatno predstavljeni.

No, tada je došlo do već poslovičnog šuma na vezi između dva udruženja, s tim što uzroke i mehanizme tog šuma teško da razumeju čak i oni koji su u čitavoj priči neposredno učestvovali. U danima posle tog nadgornjavanja, NUNS je upirao prstom u UNS, a UNS u NUNS, ali je epilog loš za oba ova udruženja: niko nije zvanično kandidovao bilo koga.

Način na koji se odlučivalo o novim članovima Saveta siguran je pokazatelj da će to telo i dalje slušati samo naloge „viših političkih sila“ i sopstvene interese

Umesto Ljiljane Smajlović ili bukvalno bilo kog uglednijeg člana bilo jednog, bilo drugog udruženja, izabran je čovek kojem je najznačajnija veza s medijima to što je sedeo u Savetu u vreme kada je to telo donosilo sumnjive i dalekosežno pogubne odluke.

Kako tom čoveku istovremeno nije pošlo za rukom da bude kandidat civilnog sektora, nije teško zaključiti da su u čitavoj ovoj priči UNS i NUNS vrlo perfidno preigrani i da su – u cilju ponovnog imenovanja Pekovića za člana Saveta – lukavo iskorišćeni njihovi međusobni nesporazumi i animoziteti.

Bilo bi zaista veliko iznenađenje ukoliko bi Goran Peković, pa i iz Vojvodine dirigovani Đorđe Vozarević svojim radom demantovali da su članovi Saveta REM-a postali zahvaljujući svojoj lojalnosti i podobnosti.

Ukoliko bi, recimo, insistirali na raščišćavanju afera u kojima je REM igrao važnu ulogu, objasnili povezanost između REM-a i kompanije Pink, raskrinkali linije uticaja Željka Mitrovića na to telo ili makar objasnili kakva je njihova povezanost s Goranom Karadžićem. Ili, ukoliko bi baš na njihovu inicijativu, REM postao telo koje odgovara na pitanja novinara, koje daje jasne, javne i konkretne izveštaje o svom radu, koje odlučuje pošteno i bez uticaja sa strane.

Sve što se dešavalo ovih dana, u poslednjoj godini, pa i od samog početka rada REM-a, ipak upućuje na zaključak da od toga neće biti ništa i da su takva očekivanja sasvim nerealna.

U rangu onog Čika Jovinog „kad bi jelen imо̂ krila, to bi brza ptica bila“.

 Foto: N1