Utisaka puna glava

Ne, ovo nije zamišljeno kao tekst o skidanju emisije „Utisak nedelje” sa programa televizije B92. Iako bi i taj događaj mogao biti veoma dobra tema i još bolja ilustracija za ono o čemu na ovom mestu već duže vreme govorim.

Poenta je da ovde nije na delu „klasična” cenzura, nego nešto manje vidljivo i stoga mnogo gore, perfidnije i više ponižavajuće. Daleko iza nas su ostali oni, takoreći, romantični dani „poštene”, tj. otvorene cenzure i totalitarizma u povoju, kada su neki politički komesari i komitetlije potezom pera ili telefonskim pozivom zabranjivali knjige i filmove, ili skidali pozorišne predstave. To je umelo da bude grubo i glupo, ali je žrtvama čuvalo dostojanstvo i čak im pribavljalo neku vrstu herojskog oreola.

Nekada se znalo ko su cenzori i ko snosi odgovornost. Danas prljavi posao obavljaju oglašivači, piplmetri i (polu)anonimna poslovodstva (polu)anonimnih vlasnika, od kojih su mnogi to zapravo samo na papiru. Tako već više od dva meseca traje svojevrsno „kuvanje Olje” i postepeno navikavanje, to jest, odvikavanje javnosti od emisije i od autora. Najpre, iznenadni, prevremeni prelazak na „letnju šemu”, iako je Bećkovićeva emisiju sa Bebom Popovićem odjavila sa „vidimo se sledeće nedelje”. Zatim, produženi letnji odmor. Pa onda široj javnosti prilično nejasni medijski napisi o pregovorima sa poslovodstvom, prelasku na Info kanal, ili neku drugu televiziju, sve sa malignom sugestijom iznad i između redova kako je u pitanju „neka svađa oko para”.

Nekada se znalo ko su cenzori i ko snosi odgovornost. Danas prljavi posao obavljaju oglašivači, piplmetri i (polu)anonimna poslovodstva (polu)anonimnih vlasnika, od kojih su mnogi to zapravo samo na papiru

Da je emisija skinuta odmah, ili da se Olja odmah pobunila nakon što su je letos pre vremena poslali na godišnji odmor, reakcije bi bile žešće, a otpor veći. Ali i ovakva i ovolika reakcija, s obirom na opštu apatiju, cinizam i rezignaciju u svim društvenim sferama, nije za potcenjivanje i predstavlja neku vrstu malog čuda i lične satisfakcije za autorku.

Ma koliko ko imao primedbi na koncept i sadržaj „Utiska”, ili na pristrasnost i mušičavost njegove voditeljke (a i sam sam se povremeno tamo osećao kao „prase u Teheranu”), činjenica je da je to više od decenije bila ubedljivo najuticajnija politička emisija u čitavom regionu. Na svoj specifični „dečji” način pitanja i potpitanja, a naročito onim razoružavajućim: „Dobro, a sad nam lepo prevedite i recite šta to znači”, Olja je umela da mnoge političke moćnike i frazere svede na pravu meru i prikaže u njihovoj prirodnoj veličini.

U svakom slučaju, Olja i „Utisak” nisu pali zbog njihovih mana, kojih je svakako bilo, nego zbog jedne, izgleda, ovom vremenu i ovoj vlasti, apsolutno nepodnošljive vrline – to jest, uverenja da, ipak, makar malo treba čuti i onu drugu stranu.

„Utisak” je postao žrtva procesa opšteg uništavanja profesionalizma, simbola i institucija, ne samo političkih, nego uopšte. Jer ništa, ali ništa ne sme stajati na putu i ništa se ne sme isprečiti – ni medij, ni institucija – između „vođe” i „naroda”.

Ali ova privatizacija države je samo završni i logičan stupanj procesa privatizacije čitavog društva, od privrede do kulture. I kada danas razni (n)unsovi i novinski sindikati – opravdano – protestuju protiv skidanja „Utiska nedelje” trebalo bi da se prisete da li su ikada rekli neku reč protiv privatizacije fabrika, banaka, putarskih preduzeća, medija… A vlasnik, da li, može da otpušta i slobodno kreira svoju poslovnu politiku?

Iako još nije definitivno potvrđeno, ali po svim najavama, Vladimir Putin dolazi u Srbiju 16. oktobra i, po najavama iz istih krugova, srpske vlasti nameravaju da mu tim povodom upriliče veliku vojnu paradu – manje Putina, a više sebe radi. Jer vojna parada se obično vezuje i organizuje za neki nacionalni praznik: Dan pobede, Dan oslobođenja, Dan državnosti… A, ako se ne varam, nijedan od tih praznika ne pada 16. oktobra.

Šta hoću da kažem? Predsednik Rusije je u Beogradu uvek drag i dobrodošao gost i građani Srbije su uvek, čak i kada se to nije previše dopadalo ovdašnjim vlastima ili ambasadama, nalazili načina da mu to pokažu, na ulici, stadionu, ili na neki treći način. A pogotovo je drag kada dolazi povodom obeležavanja jubileja oslobođenja Beograda od strane Crvene armije u Drugom svetskom ratu. Ali prilagođavanje datuma centralne proslave, a pogotovo eventualne vojne parade njegovom rasporedu, nepotrebno je, neukusno i nedostojanstveno. I predstavlja simptom one iste neumesne i neiskrene snishodljivosti koja je odavde već demonstrirana prema Nemačkoj i Angeli Merkel.

Ukratko, mislim da bi generalno bilo bolje demonstrirati malo više partnerske iskrenosti u rešavanju konkretnih pitanja, a manje puke parade, medijske pompe i privatizacije. I to je, ujedno, glavni utisak i zajednički imenitelj iz ove dve, naizgled, sasvim različite priče.

Glavni urednik časopisa ,,Nova srpska politička misao”