Zaboravljeno pismo Emila Zole

Da li se iko danas u Evropi još seća Emila Zole i njegovog otvorenog pisma „Optužujem“ objavljenog na prvoj strani francuskog lista „Oror”. Najslavniji pisac tog vremena optužio je pre sto dvadeset godina francusku vladu, Generalštab i klevetničko društvo, za progon nedužnog kapetana. Zola je stao u odbranu Alfreda Drajfusa , francuskog vojnika jevrejskog porekla, osuđenog na doživotnu robiju zbog lažnih optužbi da je nemački špijun.

Zola je mogao da uživa u svom književnom čuvenju, ali je izabrao teži put. Prikupio je podatke o Drajfusu, uverio se da je on nevin i javno stao u njegovu odbranu.

Novine sa Zolinim pismom prodate su tog dana u više od 300.000 primeraka, ali ih je masa javno spaljivala i uzvikivala “Smrt Zoli”. Uz Zolu su stali mnogi umetnici i književnici: Klod Mone, Marsel Prust, Anatol Frans, Mark Tven, Lav Tolstoj…

Drajfus je amnestiran 1900. godine,a 1906. došlo je do revizije procesa u kome je utvrđeno da je nevin. Urednik novina koje su objavile Zolino pismo taj dan je dočekao na mestu francuskog premijera. Zola je umro od trovanja gasom, četiri godine pre toga.

Da je Drajfus proglašen nevinim “čitav Generalštab morao bi da bude proglašen krivim”, piše Zola i dodaje da je „ministarstvo rata” postalo “gnezdo podmuklih intriga, tračeva i destrukcije”.

Koka-kola žurnalizam – Na ulogu novina u Zolino vreme, podsetio me je ovih dana u Madridu, Migel Mora, nekadašnji novinarski stub madridskog “Paisa”, a od januara osnivač i direktor digitalnog nedeljnika “Konteksto”. Još desetak poznatih novinara prebeglo je iz velikih novina i sada radi besplatno u Kontekstu, sa misijom da se profesija spase i povrati ugled.

Ako je vlasnik novina, na primer Koka kola, ona će naručiti tekst o zdravstvenim prednostima osvežavajućeg pića, i ujedno će izabrati eksperte koje novinar ili urednik treba da konsultuje kako bi članak bio„ naučno poduprt”. Propagatori i manekeni , prerušeni u novinare, pišu članak krcat neistinama, ili jednostranim informacijama. Vlasnici i direktori ubiraju ogromne profite i plate, pravi novinari se otpuštaju kao nepotrebni višak, novine gube značaj i ugled, jer čitaoci nisu glupi…

To je ukratko anamneza bolesti novinarstva koja je u Evropi poprimila epidemijske razmere, tvrdi Migel Mora. Reči Emila Zole pre sto dvadeset godina u pismu “Optužujem” danas su aktuelnije nego ikada ranije: “Zločin je lagati javnost, obrlatiti javno mnjenje do krajnih granica , da bi se sve okrenulo u nečiju korist…”

Na Zolino vreme kada se “novinsko mastilo direktno prelivalo na javno mnenje i uzrokovalo pad vlade, ili oslobađanje nevinih, potsticalo istorijske preokrete i uticalo da se kazne pravi krivci “ osvrće se i španska književnica Pilar Ruis i objašnjava u “Kontekstu” kako su se danas “novinske vesti i pogledi sveli na puke instrumente korporativne volje vlasnika listova”.

Da je stanje zaista alarmantno ukazuje i istraživanje španskog instituta po kome su novinari i sudije najmanje cenjene profesije u društvu. Najmanje se veruje onima koji bi morali da utiču na određivanje sistema vrednosti u društvu.

Da je stanje zaista alarmantno ukazuje i istraživanje španskog instituta po kome su novinari i sudije najmanje cenjene profesije u društvu. Najmanje se veruje onima koji bi morali da utiču na određivanje sistema vrednosti u društvu.

Samom sebi bestseler- Niko se nije mnogo uznemirio kada se pre dva dana ispostavilo da je Žose Sokrateš , bivši premijer Portugalije, kupujući sopstvenu knjigu tuđim parama, napravio od sebe bestseler autora.

Deset hiljada primeraka njegove knjige u kojoj razmatra pitanja demokratije kupio je lični prijatelj bivšeg premijera, socijaliste, Karlos Santos Silva,inače bogati biznismen. Za to je platio 170 hiljada evra, i popeo knjigu bivšeg premijera u najprodavanije štivo u Portugaliji.

Sokratešov prijatelj i kupac brda njegovih knjiga je kao i bivši premijer u pritvoru. Obojica su osumnjičeni za pranje novca, i pronevere. Karlos Santos Silva , priznao je istražnom sudiji da je svojim partnerima po celoj Portugaliji, poslao novac, kako bi u raznim knjižarama kupovali Sokratešovu knjigu.

Prolog za Sokratešov esej pretvoren u bestseler štivo , pisao je bivši predsednik Brazila Injasio Lula da Silva, osnivač levičarske Radničke partije, koja je i danas na vlasti u najvećoj zemlji Latinske Amerike.

Sokrateš je navodno pisao knjigu na francuskom jeziku, kada je izgubio na prevremenim izborima pre četiri godine. Potom je ona prevedena na njegov maternji portugalski. Istražni organi međutim sumnjaju da je za ovu knjigu , Sokrateš unajmio drugog pisca. Izvesni profesor sa univerziteta u Parizu, već je bio otpočeo pisanje druge Sokratešove knjige koja bi nosila naslov „Harizma”. Ali Harizma nije izašla iz štampe jer je Sokrateš već u novembru prošle godine bio uhapšen.

Dokle su lideri socijalista spremni da idu kako bi se levičarske ideje definitivno sahranile? Nije ni čudo što ih nova španska partija Podemos naziva kastom i izjednačava ih sa vladajućom konzervativnom Narodnom strankom.

Ugroženi životi- A da je sto dvadeset godina posle Zolinog manifesta , u Francuskoj novinarstvo palo na niske grane pokazuje i jedna tužba, povodom terorističkih napada koji su uzbunili Evropu u januaru.

Ahmedi Kulibali jedan od terorista , ubio je četiri osobe u supermarketu, a ostale je držao kao taoce, pre nego što ga je ubila francuska policija. Šestoro preživelih talaca, preko svog advokata tuže sada televizijsku stanicu koja je uživo objavila snimke sa tog mesta u vreme kada talačka kriza još nije bila okončana. Televizije su se utrkivale da objave gde se kriju taoci među kojima je bilo i trogodišnje dete i jedna beba. Da je to gledao terorista Ahmedi Kulibali , mogli su i oni da nastradaju.

Zola je spašavao živote nevinih ljudi, nije ih ugrožavao. Odavno više nije živ.

Ilustracija: wikipedia