Zabranili su predstavu zbog „Jebi se, Srbijo“ – da znaju šta se krije iza ovih reči, gledali bi je dvaput

Izazov rada u Srbiji, cenzura, uskraćivanje prava i sloboda – na šta drugo da pomislite kad čujete da je jedna pozorišna predstava u pojedinim gradovima stavljena na „crnu listu“ i da je zabranjena

Premijera predstave „Crvena: Samoubistvo nacije“, u kojoj četrnaestorica mladih glumaca na hrabar i otvoren način govore o nasilju nad ženama, ženskim pravima i tabloidizaciji ovih tema, održana je u aprilu.

Svako njeno izvođenje je puno, kritike su odlične. Dobija nagradu. A onda odjednom – šok!

Direktor Narodnog pozorišta u Leskovcu otkazuje gostovanje, iako predstavu nije ni odgledao. Prestaje da odgovara na pozive i mejlove ekipe koja stoji iza ovog komada. Slična stvar se dešava i u Zrenjaninu. Kako su nam rekli u Centru E8 koji sa Bitef teatrom stoji iza predstave, upravnici lokalnih pozorišta, ne samo što su zabrinuti da komad ne uzdrma njihove političke pozicije, već su i „dovoljno arogantni da – bez znanja o predstavi, prvo dopuste da se zakaže njeno gostovanje, a da je zatim (kad ponešto čuju) otkažu, onda kada je igranje već najavljeno glumcima i medijima.“

Uprava Narodnog pozorišta u Leskovcu je gostovanje „CRVENA: Samoubistvo nacije“, koje je bilo zakazano za 20. mart, otkazala zbog, kako kažu, vređanja Srba i države Srbije.

Direktor pozorišta Stanislav Grujić kaže za da je bio raspoložen da sugrađanima prikaže ovaj komad, ali je od toga odustao kada je čuo uvodni song pod naslovom “Jebi se, Srbijo”.

– Ja razumem umetničku slobodu i pobornik sam toga da se na daskama koje život znače uvek treba izneti kritički stav prema društvenom sistemu u kojem živimo, ali ovo je prevazišlo svaku meru. Zamislite da se u nekom nemačkom pozorištu zapeva pesma “Jebi se Nemačko”, pa taj bi odmah završio u zatvoru. U pesmi, citiram, stoji tekst koji kaže: “Jebi se, Srbijo, zbog krsne slave i kolača”. Pa to je vređanje nacioanlnog identiteta srpskog naroda. I naravno da tako nešto nisam želeo na našem repertoaru, a i naša publika, na sreću, nema takav odnos prema državi – rekao je direktor Stanislav Grujić.

Zbog svega toga smo se našli sa rediteljem predstave Vojislavom Arsićem i pitali ga zašto psovke, šta je tema i ko je tu koga vređao.

– Predstava „Crvena“ se bavi temom nasilja nad ženama i padom nataliteta, abortusom koji ljudi u Srbiji smatraju ključnim uzrokom pada nataliteta. Mi smo povukli tezu da je nasilje nad ženama uzrok pada nataliteta, jer ako hoćemo da nam žene rađaju male Srbe i Srpkinje ne možemo da ih bijemo i maltretiramo. Predstavu završavamo statistikama i informacijama. Što se tiče uvodnog songa koji se zove „Jebi se, Srbijo“ on ima dve strane, a najmanje tu na koju se poziva reditelj i direktor iz Leskovca. Jedna strana je kritika svega u društvu što uzrokuje nasilje nad ženama i u toj pesmi se pominje i Tijanin zakon i razne neke druge stvari koje su osnova i za koje smatramo da su uzročnici ovakve situacije. S druge strane, ako hoćemo da kažemo Srbima da rađaju decu i razmnožavaju se, onda to moramo da kažemo na način koji je prilagođen mladima. To je osnova songa. On kao takav jeste provokativan, ali ne možete praviti ovakvu predstavu bez provokacije – rekao nam je Vojislav.

Kako tvrdi, direktora pozorišta u Leskovcu je molio da ne zabranjuje predstavu dok je ne pogleda.

– Govorio sam mu: „Samo je pogledajte“. Mi smo njima poslali snimak pre mesec i po dana, on ga nije pogledao. Nije video predstavu. Molio sam ga i govorio mu da to uopšte nije ono što misli, jer je čuo od nekoga da se negde nešto psuje. U predstavi nema psovanja krsne slave, kao što je naveo. Publika se, dok gleda taj song, ne oseća najbolje jer je jak i brutalan, koreografija je dosta jaka, ali ja znam šta se dešava nakon te predstave. Znam kako publika reaguje, sale su prepune, od ljudi dobijamo poruke koliko im je predstava značila i kako su danima posle nje spoznavali razne stvari i razmišljali o njoj – kaže režiser.

Ako ljudi reaguju odlično i tema je nešto što bi sve trebalo da nas muči, zašto onda zabrana? Da li je to pitanje odluke pojedinca?

– Igrala se u Novom Sadu u Srpskom narodnom pozorištu, u Kikindi, Somboru, Pančevu i, naravno, Beogradu. Mi smo u saopštenju naveli Leskovac jer nam je bio okidač, ali je predstava skinuta s reperotara, odnosno zabranjena i u Zrenjaninu. Doduše, dan pred izlazak s repertoara, pre toga je sve dogovoreno mesec dana pre. Skinuta je s istim argumentima, s objašnjenjem da su zgroženi. Mislim da je jedini razlog politički, u kontekstu da se oni svi preplaše da će predstava u kojoj se psuje i koja je brutalna da izazove turbulencije koje će da ugroze njihove pozicije. Mi se u ovoj predstavi apsolutno ne bavimo politikom – priča Vojislav Arsić.

Završili smo razgovor planom o sledećoj predstavi. Vojislav nam je otkrio da se nada da će to biti „Sumnjivo lice“ Branislava Nušića u tumačenju mladih ljudi danas. Nismo mogli a da se ne zapitamo šta bi Nušić da je živ mislio i napisao o zabranjivanju predstava u 21. veku? Bilo bi sigurno smešno da nije tužno.

Sumirali smo Osmim martom

Gde je žena od Klare Cetkin do danas?

– Mislim da se cela priča oko Klare Cetkin i osmog marta zloupotrebila od strane onih protiv kojih se ona borila. Cela ta zamena teze u kojoj polazimo od toga da žene nazivamo damama i poklanjamo im cveće i praznikom im potvrđujemo da su one zapravo slabiji pol je poražavajuća. Već je i ta fraza postala izlizana. Kada slušam danas radio dok putujem, čujem svi govore: „To nije samo danas, to je svaki dan“, ali ja ne vidim da se to dešava. Mi smo važan, revolucionarni dan pretvorili u kvazi dan, a onda smo sada rešili da ga vratimo u revolucionarni, ali kroz kvazi poruke koje ne živimo. Nikada neću reći da je Osmi mart loša stvar, već treba da se borimo da on bude istorijski dan koji obeležavamo. Onda ne treba otići ni u drugu krajnost, pa ženi ne pokloniti cveće. Cilj rodne ravnopravnosti nije da zamenimo uloge. Nije. Nije cilj da ženi nikada ne poklonimo ružu ili da budemo dobri već samo da znamo zašto je to tako. Mislim daj e svest građana podignuta i sad kada biste pogledali statistiku ispalo bi da je naslje nad ženama 100 puta veće, a mislim da nije tako, mislim da ljudi samo počinju da prepoznaju nasilje. Do pre dve godine šamar je bio prihvatljiva stvar koja se prihvatala, nije se reagovalo na nju, i to nije bilo nasilje, a danas već imamo ljude koji će u anketi u istraživanjima reći da je nasilje nad ženom što je muž psihički ili ekonomski maltretirao. Mnogo bolje percipirano nasilje, ne kao što bi trebalo, ali idemo dobrim putem – zaključio je Vojislav Arsić.

Autor: I. S.

 Foto: Sonja Žugić