Zefirino Grasi: Kako je Politikin zabavnik postao vest zbog jednog stripa

Zabavnik je uvek pomerao granice. I kad se pojavio 1939, bio je čudo na ovom našem tržištu, nešto što nije postojalo. Pa onda uvođenje stripa, što je posle Drugog svetskog rata bilo problem, jer se strip smatrao zapadnom tvorevinom. Zašto su ljudi reagovali na poljubac dve devojke u Zabavnikovom stripu? Zato što ljudi doživljavaju Zabavnik kao nešto najčistije, i meni je zbog toga drago, kaže glavni urednik Zefirino Grasi

Ne postoji niko da je živeo u onoj velikoj zemlji a da mu detinjstvo nije obeležio Politikin zabavnik. Bio je tu Mikijev, onaj „mali“ i onaj „Veliki“, sa stripom i nekim novim junacima poput Modesti Blejz, Garfilda ili Ripa Kirbija. Upravo je jedan strip prošle nedelje vratio Zabavnik u žižu javnosti: zbog nacrtane „lezbejske scene“, taj list optužen je, čak i iz stručnih krugova, da širi homoseksualnu propagandu. Bio je to povod za intervju Nedeljnika sa glavnim urednikom Politikinog zabavnika Zefirinom Grasijem, razgovor ne samo o ovom listu već i o prošlim i budućim generacijama i pravom značenju i značaju nostalgije. Ceo intervju objavljen je u novom broju Nedeljnika.

Kad pogledate koliko imate pratilaca na društvenim mrežama – samo na FB preko 300.000 – da li vam je fenomen da vas toliko ljudi voli, da se pišu peticije da se Zabavnik ne bi ugasio, što zapali internet, ali da većina njih neće otići da kupi magazin, od čega vi jedino i živite – tiraža…

Intenzivno se bavimo time već neko vreme, možda i dve-tri godine, otkako smo postali svesni da imamo toliko pratilaca, da smislimo kako bismo mogli da uvežemo te ljude koji su prisutni onlajn sa štampanim izdanjima. Ali još nismo našli formulu za to. I nekakav mlađi svet, mnogo iskusniji od mene u bavljenju društvenim mrežama, kaže: nećeš u tome uspeti, to je posebna priča potpuno. Jer te ljude koji su stalno onlajn mrzi da idu na kiosk. Baš ako bi zagustilo i mi rekli da Zabavnik odlazi u propast, oni bi možda i nagrnuli na kioske i pomogli. Ali sve dok se vidi da opstajemo nekako, oni su kul i podržavaju nas sa mreža… Znači nam to, naravno. Ljudi vole Zabavnik jer je svako u nekom trenutku u životu na neki način bio bliže vezan za Zabavnik, pa ga to malo podseća na ono kako je nekad bilo. Ta nostalgija ume da uradi svoj posao dosta dobro.

Koliko ste spremni da idete u tim promenama? Neki vam zameraju da se ne menjate dovoljno.

To je taj hod po tankoj crvenoj liniji. Pre desetak godina napravili smo redizajn Zabavnika koji je bio dosta radikalan. Meni se dopao, redakciji je bio okej. Svi stupci su bili različiti, neki širi, neki sa kosinama, ilustracije i fontovi su bili drugačiji, i pošto je to bila dosta radikalna promena, onda smo tako dizajnirali četiri-pet strana na početku Zabavnika i ponudili da čitaoci vide kako bi on mogao da izgleda. Bila je to katastrofa. Recimo, 99 odsto pisama bilo je da nipošto to ne radimo. Ljudi na neke stvari naviknu. Tad nismo imali hrabrosti da napravimo promenu jer nam se činilo da bismo time mogli da izgubimo jedan broj čitalaca.

A onda, uz te primedbe da se ne menjate dovoljno brzo, društvene mreže se zapale zbog stripa sa lezbejskom scenom. Da li zbog toga što ljudi ne poznaju Zabavnik jer je takvih iskoraka bilo čak i sedamdesetih – postoje neki u Nedeljniku koji se sećaju da su i tada objavljivani stripovi sa poljupcem dveju žena i kako im je to bilo kul…

Zabavnik je uvek pomerao granice. I kad se pojavio 1939, bio je čudo na ovom našem tržištu, nešto što nije postojalo. Pa onda uvođenje stripa, što je posle Drugog svetskog rata bilo problem, jer se strip smatrao zapadnom tvorevinom. Zabavnik je probio tu barijeru 1952. i postoje neke legende kako se to dogodilo, da su na kraju išli do Tita da odobri. Tada se mnogo vodilo računa da se u tim stripovima ne pojavljuje oružje jer se relativno skoro bio završio rat. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih smo objavili dve rubrike, jednu o muškom a jednu o ženskom polnom organu, gde smo napisali sve kako to funkcioniše, šta se tu događa… To su zvonili telefoni, bili su čudo i haos.

Onda je ovo i bilo očekivano…

Nisam očekivao ovakvu reakciju, međutim, čini mi se da je to bila više jurnjava za nekom senzacijom. U svakom stripu imate neko ubistvo, kriminalce, oružje, i to se ne doživljava strašno, a to jeste mnogo strašnije od svega drugoga. Ali uspeli su da naprave senzaciju…

Kako je moguće da ta Srbija, pored „Parova“, „Farme“, starleta… reaguje na jednu stvar kao što je strip – što nikad nije, niti će biti strejt?

Zato što ljudi doživljavaju Zabavnik kao nešto najčistije, i meni je zbog toga drago. Najveći stepen naše čistoće je u našoj iskrenosti. Zabavnik je šezdesetih godina pisao o junacima iz Prvog svetskog rata, što se tada nije moglo naći u novinama. Ako smo već pisali o nekim partizanskim delima, hteli smo i o drugim herojima, jer i pre partizana je bilo heroja. Iskrenost je čista i možda im se ovo učinilo da je malo zaprljalo tu sliku o Zabavniku, ja to jedino tako mogu da objasnim. Shvatam da idu „Parovi“ i da im niko ništa ne može, iako se s vremena na vreme pojavljuju kritike. Ali kad vidite kolika im je gledanost, onda shvatite da taj neko kaže da je to glupost, a kad svi kod kuće poležu, on to gleda.

Mediji su postali komercijalni da bi preživeli. Kako vam danas izgleda profesija?

Mislim da nikada nije bila u većoj krizi. Izgubili su se neki novinarski žanrovi koji postoje u svetu. Mi sad nemamo klasičnu reportažu, to je nestalo, iz meni nepoznatih razloga. Možda se malo izgubila zainteresovanost čitalaca za takvu vrstu štiva, ali kad imate jedan list u Francuskoj, Pari mač, koji se prodaje u dva miliona primeraka, gde su reportaže fenomenalne, pa imate reportaže u američkim časopisima… Ja teram mlade u Zabavniku da im bude stalo do toga šta izlazi pod njihovim imenom, mislim da je to suština nekog zdravog novinarstva. Teram ih da čitaju stare pisce, da gledaju stare novine, kako se nekad pisalo, da ponešto od toga ukradu.

Ceo intervju u novom broju Nedeljnika.