Žrtve medijske kampanje prkose strahu u Srbiji

Nakon što su provladini tabloidi od njih napravili mete označavajući ih kao špijune, izdajnike i strane plaćenike, žrtve ove kampanje govore o tome kako u Srbiji radi „mašina straha“ i o uticaju koji je imala na njihove privatne i poslovne živote

„Čak ni šetnja psa ili odlazak u kupovinu više nisu isti. Ljudi te gledaju drugačije, uspeju da usade neku vrstu straha u tebe. Neka osoba slabijeg karaktera bi se povukla,“ kaže Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlantske studije, CEAS.

Milić je ovog proleća imala i policijsku zaštitu zbog brojnih pretnji koje je primila nakon kampanje koju su protiv nje pokrenuli provladini mediji, označivši je kao „stranog plaćenika“.

Ona je jedna u nizu ljudi iz nevladinog sektora ili nezavisnih medija koji su, nakon javnog kritikovanja državne politike ili objavljivanja kritičkih tekstova, označeni kao „izdajnici“ i „strani plaćenici“.

Kampanja provladinih medija njihove živote je promenila na različite načine, a mnogi od njih su, kao i Milić, dobijali pretnje – uključujući i pretnje smrću.

Neki su bili fizički napadnuti, dok su se drugi suočili sa tim da svoj posao više ne mogu da obavljaju kao pre.

Međutim uprkos preprekama, svi nastavljaju sa radom, očekujući da će ili međunarodni ili pritisak javnosti u Srbiji na kraju dovesti do promene.

‘Kao u filmu’

„Nikada to nisu bili isti ljudi, i nikada se nisu krili. Oni su želeli da ja znam da sam praćena.

„Uvek su imali neke male torbice, sa nekim blokčićima, verovatno su i zapisivali kad izlazim, s kim izlazim, šta radim i tako dalje. Uvek kad su me čekali ispred zgrade bilo ih je nekoliko, uvek dvojica, trojica,“ kaže Miroslava Milenović, članica Saveta za borbu protiv korupcije, prisećajući se trenutka kada je shvatila da je prate.

Praćenje je počelo dok je Savet pripremao izveštaj o javnom preduzeću Društvo za iznajmljivanje nekretnina, DIPOS, koje izdaje luksuzne državne nekretnine.

Milenović kaže da u početku nije želela sebi da prizna da je zastrašivanje zapravo deo neke organizovane akcije.

Ipak, nakon što je primetila da se različiti ljudi pojavljuju ispred njene zgrade u tačno određeno vreme, o svojim sumnjama da je neko prati razgovarala je sa prijateljima .

„Stvari su kulminirale jednog dana kada smo se moji prijatelji i ja sreli u restoranu Hotela Moskva i kada su i oni primetili da me neko prati,“ kaže ona.

„Bilo je kao u filmu. Dogovorili smo se da platimo i odmah napustimo restoran kako bi videli da li će nas taj čovek pratiti ili ne. Odlučili smo da se raziđemo u različitim pravcima i kada smo počeli da trčimo bilo je jasno da me prate,“ priseća se.

Milenović je slučaj prijavila policiji. Međutim, u novembru, nekoliko nedelja nakon što je objavljen izveštaj o DIPOS-u, bila je napadnuta ispred svog doma.

Milenović je jedna od nekoliko državnih zvaničnika koje su tabloidi napadali zbog njihovog rada. Sašu Jankovića, državnog ombudsmana, i Rodoljuba Šabića, poverenika za informacije od javnog značaja, provladini tabloidi su žigosali kao državne neprijatelje koji ugrožavaju državnu bezbednost.

Žestoke medijske kampanje protiv njih počele su nakon objavljivanja izveštaja u kojima su dovodili u pitanje ispravnost i legalnost postupaka državnih institucija i ukazivali na nedostatke u njihovom radu.

BIRN je kontaktirao i Jankovića i Šabića radi intervjua u vezi sa napadima, ali su oni odbili razgovor na tu temu.

Ivan Ninić, novinar i pravnik koji je takođe radio u Savetu za borbu protiv korupcije, prošao je kroz isti tretman.

Njega su prebili prošlog avgusta dok je za Savet pripremao izveštaj o situaciji u medijima. Napad je zapravo bio kulminacija medijske kampanje koju su protiv njega danima vodili tabloidi bliski vlasti.

„ Pitate da li uopšte smete da hodate ulicom, a da vas neko ne napadne ili ne ubije, kad ste vi državni neprijatelj,” kaže Ninić.

On se povukao iz Saveta za borbu protiv korupcije i sada upravlja nevladinom organizacijom i radi kao advokat u privatnoj advokatskoj kancelariji.

„Prepoznajem neku vrstu tihog nadzora nad ovim sto radim, (jer neki) klijenti su mi rekli da su dobijali signale s vrha vlasti da znaju da su oni u kontaktu sa mnom, a pri tom slučajevi kojima se ja bavim nisu u vezi sa državnim poslovima,“ dodaje Ninić.

Dinko Gruhonjić, novinar iz Bosne koji godinama živi u Vojvodini, prve pretnje primio je još 1999. godine, pred kraj vladavine režima Slobodana Miloševića.

On i njegov kolega Nedim Sejdinović, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine, su ponovo bili mete pretnji u septembru ove godine.

Prvo su primali preteća anonimna pisma, da bi zatim postali mete kampanje na društvenim mrežama.

Sejdinović kaže da su pretnje eskalirale nakon što je učestvovao na sastanku u Somboru, gde je rekao da je tokom 90-ih „Srbija imala imidž sličan imidžu ISIS-a danas.“

Nedugo zatim, provladin tabloid Informer objavio je članak napadajući Sejdinovića „srbomrsca“. Oko 40 pretnji smrću je usledilo.

Gruhonjić priznaje da je nakon što je primio prve pretnje smrću bio mesecima paranoičan.

“U jednom trenutku više ne možeš da razlikuješ šta je prava opasnost, a šta ne. Nemoćan si da proceniš,“ priseća se i dodaje da je vremenom naučio da takve pretnje posmatra kao deo rizika profesije kojom se bavi.

„Ono što me najviše razbesni je kada počnu da prete deci i porodici,“ dodaje.

Na pitanje da li su njegova deca imala nekih problema u školi ili sa prijateljima zbog toga šta radi njihov otac, rekao je da nije siguran.

„Ja ne znam šta familija skriva od mene, s obzirom na to da znam šta sve ja skrivam od njih,“ priznaje Gruhonjić.

Uhodana mašina

Pre nego što je Milić dobila policijsku zaštitu u martu, bila je izložena divljačkim napadima na društvenim medijima i brutalnoj medijskoj kampanji koju su protiv nje vodili provladini tabloidi, pre svega Informer.

Pretnje su se intenzivirale u februaru ove godine, neposredno pred konferenciju o uticaju Rusije u Srbiji, koju je u Beogradu organizovala organizacija CEAS na čijem je ona čelu.

CEAS je poznat kao ekspertska organizacija koja se generalno zalaže za prozapadnu politiku.

Nakon konferencije usledili su veoma glasni napadi na nju i, čak, na njenu decu na društvenim medijima. Hakeri su zatim napali i oborili sajt CAES-a.

„Prvo lažno vam montiraju par izjava na socijalnim mrežama. Onda krene armija botova, da to uveća, onda to dodje do internet podzemlja, onda se to tamo legitimiše i završi u majnstream vladinim medijima kao što su Kurir i Informer i Politika.

„Politika vas ispljuje na mrtva zvona i onda vas zovu da se branite, bez osnova, bez kriterijuma, postave vas u situaciju da se samo pravdate,“ objašnjava Milić.

Iako kaže da na kraju ovog procesa ne preostaje ništa drugo nego da se opravdanjima i krenete, Milić je odlučila da ne ide tim putem.

„Niko ne komentariše vaše političko ili javno angažovanje isključivo kroz činjenice, ti kriterijumi su potpuno izgubili vrednost i ja ne mogu da se otmem utisku da je to što se ovde dešava povezano sa nedavnim povećanjem ruskog uticaja na Balkanu,“ kaže Milić.

„Postoji organizovana državna politika, veoma slična onoj koju [predsednik Rusije Vladimir] Putin sprovodi u Moskvi, da se diskredituje svako ko nije deo vladajuće mašinerije,“ tvrdi ona.

„Država ili ima interes da ohrabruje ovaj sistem ili nije dovoljno snažna da ga spreči – i hajde da prestanemo da nazivamo „Informer“ tabloidom, kada je to čista propagandna mašina,“ dodaje Milić.

Iako je Nebojša Stefanović, ministar unutrašnjih poslova, osudio pretnje koje je Milić dobila, nema nikakvih zvaničnih informacijama o napretku u vezi sa njenim slučajem, kao ni u sličnim slučajevima koji su prijavljeni organima vlasti.

Milenović je takođe rekla policiji da je prate, ali – pošto se ništa po tom pitanju nije desilo – nije zvanično prijavila da su je napali u njenom domu 21. novembra 2015.

„Nisam to uradila jer se oni [policija] želeli da otvore novi slučaj i zaborave na optužbe koje sam podnela u septembru,” objašnjava Miroslava.

Ona do sada nije dobila nikakve informacije u vezi sa prijavom, ni od policije, ni od sudstva.

„Provela sam mnogo godina radeći sa tužiocima i policijom i bila sam potpuno uverena da čim budem sigurna šta se dešava i to prijavim policiji, problem će nestati, kao uz pomoć čarobnog štapića. To je bilo moje duboko uverenje da će to biti tako,“ kaže Milenović, koja je obučavala srpsku policiju i tužioce kako da se bore protiv finansijskog kriminala.

Ona danas radi kao trener u raznim organizacijama koje se bore protiv korupcije, obučava policiju, sudije i tužioce kako da se bolje bore protiv korupcije, pranja novca i finansijskog terorizma. 2016. je radila na Malti, u Alžiru, Maroku, Egiptu, Saudijskoj Arabiji, Kirgistanu i Ukrajini. Trenutno ne radi ni na jednom projektu u Srbiji.

Njen bivši kolega iz Saveta za borbu protiv korupcije, Ninić, veruje da je kampanja kojoj je on bio izložen deo dobro osmišljene strategije, koja za cilj ima da obeshrabri svakog pojedinca sa kritičkim stavovima.

„U februaru 2016. godine, moja slika bila je na naslovnoj strani Informera, baš kada se raspravljalo o konačnoj strukturi izveštaja [o situaciji u medijima]. Napad na mene desio se 27. avgusta,“ seća se Ninić.

On misli da je obrazac zastrašivanja ljudi koji kritički razmišljaju ili ljudi čiji se stavovi ne poklapaju sa zvaničnom državnom politikom, deo dobro podmazane mašine.

„Ova mašinerija je jedna hobotnica, u kojoj su službe bezbednosti, pravosuđe, mediji, ali to ne utiče na mene, ne demorališe me, jer mislim da tome mora doci kraj, tome se bliži kraj,” kaže Ninić.

Nada da će doći do promene

I Milić i Milenović veruju da će međunarodna zajednica na kraju reagovati na situaciju u Srbiji.

„Nadam se da je ova faza kroz koju sada prolazimo samo period pre svanuća, kada je noć najtamnija, i da će EU proceniti situaciju na realniji način,” kaže Milić.

„Ovde su ljudi koji traže transparentnost označeni kao strani plaćenici i špijuni, dok se Srbija pohvaljuje na zapadu zbog svojih napora u procesu reformi,“ dodaje Milić.

Milenović kaže da međunarodna zajednica mora da reaguje otvorenije i snažnije.

„Mi smo, a kada kažem „mi“ mislim na građane Srbije, svi žrtve pojedinačnih interesa pojedinih zemalja koje imaju svoju političku agendu,” kaže ona.

„Njih ne interesujemo mi i naši životi, već ih interesuje njihova trenutna agenda, tako da duboko verujem da se pitanja u vezi sa ljudskim pravima, korupcijom, sudstvom i slobodom medija postavljaju, ali veoma stidljivo i tiho,” tvrdi ona.

S druge strane, Gruhonjić veruje da promena može da se desi samo iznutra, ako je pokrene javnost u Srbiji.

„Možda bi bolje bilo da smo dotakli dno, pa da možemo da krenemo ispočetka. Ako nastavimo ovako, samo ćemo istrunuti,“ kaže Gruhonjić.

„Jedini lek za ovu situaciju je da se pogledamo u ogledalo i priznamo bez stida da smo pomalo bolesni i mali“, dodaje on.

„Bilo bi sramotno i kontraproduktivno da kažem nešto suprotno,“ zaključuje on.

„Uostalom, sećate se šta je izašlo iz Pandorine kutije kada je svo zlo izletelo? Nada“.

 Foto: Medija Centar Beograd