Šta sve radi naša cenzura

Redakcija Politike, u jeku Prvog svetskog rata, u Beogradu koji je do tada više puta bombardovan, na naslovnoj strani objavljuje tekst u kome se bori protiv cenzure koja novinarima pravi „nezaslužene nezgode i otežice u poslu“

Nekada samo jedna naslovna strana može mnogo da ispriča o jednom vremenu i medijima u njemu. Ili bar o nekim od tih medija. Takav je slučaj i sa Politikom od 16. maja 1915. godine (po starom kalendaru).

Naslov: „Jedna besmislica“ i podnaslov „Šta sve radi naša cenzura“ rečito pokazuju stav redakcije Politike o cenzuri kojoj je štampa podvrgnuta u tom komplikovanom periodu Prvog svetskog rata. Opširan tekst, sa zaglavljem smeštenim u gornji levi ugao naslovne strane – najvidljiviji deo novina – jasno govori da je tadašnje uredništvo pridavalo veliki značaj ovoj priči.

U tekstu se objašnjava kako je u ovom periodu organizovano da beogradske redakcije dobijaju informacije iz Niša, koji je tada bio vojno i političko sedište, gde su se nalazili i članovi Vlade i poslanici Narodne skupštine, ambasadori prijateljskih zemalja, brojni strani ratni dopisnici i novinari, lekari i strano medicinsko osoblje. U Niš tada prelaze i redakcije nekoliko beogradskih listova. Ipak, Politika ostaje u Beogradu.

„Ova druga cenzura u Beogradu ne samo izlišna nego i besmislena, zadajući cenzorima posao koji je već svršen i praveći uredništvima nezaslužene nezgode i otežice u poslu“

„Deset meseci ratovanja koji se navršuju danas pokazali su da je Beograd ostao centar srpske štampe, pored svih mučnih dana i neposredne austrijske vatre, pored svih opasnosti, teškoća i neprilika sa kojima se beogradska štampa iz dana u dan bori. I kad već toj štampi ne može da se da ono što je s pravom zaslužila, onda je grehota ometati je u onome gde se može“, zaključak je ovog teksta.

O čemu se konkretno radi? Kako Politika izveštava, u tom periodu Glavna Vojna Cenzura odobravala je vesti sa ratišta koje se mogu pojaviti u medijima, ali je problem nastao uvođenjem i drugostepene cenzure:

„G. Ministar Vojni, shvatajući pravilno ulogu štampe, popustio je da svako uredništvo ma koga beogradskog lista može svakodnevno dobijati iz Niša telegram do 200 reči. Pored toga učinjeno je sve, da Glavna Vojna Cenzura u Nišu cenzuriše odmah te telegrame i da se oni odmah otpravljaju u Beograd. I oni doista brzo i uredno stižu do Beograda, ali ih onda ovde hvata beogradska telegrafska cenzura i ne daje ih uredništvu sve dok ih i ona ne odobri.“

List objašnjava da je „ova druga cenzura u Beogradu ne samo izlišna nego i besmislena, zadajući cenzorima posao koji je već svršen i praveći uredništvima nezaslužene nezgode i otežice u poslu“.

Dalje se navodi i to da je sa cenzurom „i inače napravljen i suviše veliki kalambur, te gotovo za svako mesto postoje drugojačije cenzorske regule“, kao i to da se beogradskim novinama često zabranjuje da objave nešto što se u drugoj štampi već pojavilo.

Da podsetimo: ovaj tekst u Politici objavljen je u izuzetno teškom periodu za Politiku, Beograd i celu zemlju. Na samom početku rata, u dva dana, stradali su na ratištu Vladislav Ribnikar, osnivač i urednik lista, i njegov brat Darko. U međuvremenu, za nekoliko meseci, Beograd je više puta bombardovan, jednom osvajan i jednom oslobađan, a oprema Politike pretrpela je veliku štetu.

Tekst iz Politike iz decembra 2006. godine opisuje kroz šta je sve list prošao u periodu 1914-1915:

„Uprkos tim velikim gubicima i ratnim teškoćama svake vrste, ‘Politika’ je i dalje štampana, a kada su Austrijanci pokrenuli novu ofanzivu na Srbiju i napali na Beograd, okupirali su prestonicu.

„I kad već toj štampi ne može da se da ono što je s pravom zaslužila, onda je grehota ometati je u onome gde se može“

Izlaženje ‘Politike’ je prekinuto 14. novembra 1914. godine.

U čuvenoj operaciji pod komandom Živojina Mišića, srpska vojska je posle herojske Kolubarske bitke, izvela uspešnu kontraofanzivu i oslobodila Beograd.

‘Politika’ se ponovo našla pred čitaocima već 7. decembra, iako su Austrijanci potpuno uništili slagačko odeljenje i u povlačenju odveli u zarobljeništvo mašinistu Živka Stokića i još trojicu ‘Politikinih’ tipografa.

O svemu tome list je izvestio čitaoce i posle velikih napora uloženih u osposobljavanje postrojenja i okupljanje saradnika, nastavio s redovnim izlaženjem 21. decembra 1914. godine.“

Dalje se govori o funkcionisanju novina tokom 1915. godine:

„Punih devet meseci, u ratnim uslovima, ‘Politika’ je dolazila do čitalaca, čak i onda kada su neprijateljske granate, pošto je Makenzen pokrenuo novu, septembarsku ofanzivu na Srbiju, žestoko bombardovale Beograd. Uprkos tome, urednik Miomir Milenović i administrator ‘Politike’, čika Diša Stevanović održavali su list u životu sve do 23. septembra 1915. godine.

Povlačenje srpske vojske tada je postalo neizbežno, pa su svoje poprište morali da napuste i saradnici ‘Politike’, urednik Milenović i čika Diša. Obustavljeno je izlaženje lista.“

Politika se pred čitaocima ponovo našla tek nakon oslobođenja.

Dugu i burnu istoriju ovog lista u veku koji stoji između opisanih događaja i današnjeg dana, karakterišu ne samo mnogi turbulentni događaji u zemlji, uključujući i nove ratove, već i usponi i padovi u nivou osvojene i sačuvane, ili nesačuvane, uređivačke nezavisnosti i profesionalizma Politike.

Ipak, bitno je podsetiti i na ovaj glas otpora cenzuri, u jeku rata, u uslovima života i rada komplikovanim u svakom pogledu. Glas tako jasan i hrabar – koji probleme sa cenzurom novina donosi na naslovnoj strani – da bi mogao biti svetao uzor mnogim današnjim medijima. Ako je čitalaštvo Politike u ratnoj 1915. imalo pravo da zna s čime se uredništvo suočava praveći novinu, takvo pravo bi trebalo da ima i savremena medijska publika. Zar ne?